REZON Tuga i bes političkih oportunista

Ali jeste Srbiji. Zapad, opozicija i njoj bliski mediji su u potpunosti razočarani. Toliko su se nadali! Toliko su se uzdali u to, a Vučić se ni ove godine nije okliznuo na temi Kosova. Umesto da izgubi, uspeo je da primora međunarodnu zajednicu da umesto Srba, disciplinuje Kurtija. Uspeo je da Srbiju prikaže razumnom, odmerenom, odgovornom i odlučnom državom, koja poštuje međunarodno pravo, i bori se za svoj narod. Razumem brigu njegovih oponenata. Ne samo što se nije okliznuo u vezi s Kosovom, nije se okliznuo ni kada su u pitanju Zapad i Rusija, već je učinio da se opozicija zaglavi u neuspešnom pokušaju besprizornog oportunizma. I zato će im biti sve teže da u narednom periodu učine bilo šta svrsishodno na popravljanju svog minimalnog rejtinga.

Među malobrojnim Srbima koji su verovali u Titovo ne Staljinu 1948, najdosledniji su bili Latinka Perović, Dragoljub Mićunović i Vuk Drašković. Danas samo Rada Trajković, Nenad Rašić, Dragan Đilas i N1 veruju u Kurtijevo ne Evropskoj uniji i Americi. Ništa se u politici ne dešava slučajno! Nijedna posledica nije proizvod srećnih ili nesrećnih okolnosti. Sve je to rezultat političkih planova i aktivnosti. Dobrih, ili loših. Vučić je bio strpljiv 10 godina. Proučavao je odnos snaga. Nije verovao u dobronamernost Zapada i Kurtijevu samostalnu hrabrost. I za razliku od Kurtija i njegovih mentora bio je posvećen normalizaciji odnosa i miru. Sad je nedvosmisleno obelodanjeno da Srbija nije faktor detabilizacije. Da nisu Srbi remetilački faktor, već da je albanska strana posvećena kultu konflikta.

Posle višedecenijskih političkih poraza u vezi s kosovskim i svim drugim pitanjima, Srbija je napokon uspela da u složenoj igri geostrateške moći, izdejstvuje povoljan rasplet događaja na terenu, i povoljnu reakciju međunarodne javnosti. Glavni benefit svih poteza koje je Beograd povukao u poslednja dva meseca jeste činjenica da smo očuvali mir. Da smo dobili novo vreme, nove potencijale, i nove mogućnosti da se politčki borimo za svoje interese. Pobeda je to što smo uspeli da izboksujemo određene povlastice za Srbe na severu Kosova, a da nismo pretrpeli nikakvu štetu. Dobitak je i to što Aljbin Kurti i razne obaveštajne službe, pod čijim patronatom radi, nisu uspeli da isprovociraju i podmetnu sukobe na severu Kosova, a Međunarodna zajednica nije dobila alibi da za nerede i haos optuži Srbiju. A to je, da se ne lažemo, bio jedini plan. I iza njega nije stajao Kurti. On je bio samo izvršilac. Zamku za Srbiju pravio je međunarodni faktor, kom ne odgovara Srbija koja vodi samostalnu politiku. Što naš državni vrh ne ide u ambasade po svoje mišljenje. Što ne traži odobrenje od Brisela, Vašintona, Londona, Moskve za svoje odluke.

I zato u medijima, koji se nalaze u vlasništvu kompanije sa sedištem u Luksemburgu, tvrde da je Srbija izgubila. Oni žele da stvore kontekst da je po Srbiju loše to što će biti formirana Zajednica srpskih opština. Da nam ne ide u prilog što je Dejan Pantić pušten iz pritvora. Oni lažno pate za barikadama! Jer, barikade su bile alat koji je bio koristan do jedne tačke. Posle toga predstavljao bi samo otežavajući faktor. Bure baruta. Kamen o vratu Srbiji. Isto kao što napuštanje privremenih institucija na Kosovu nije bila ishitrena i pogrešna odluka, već odličan taktički potez, koji je stvorio osnov za bolju pregovaračku poziciju Srbije.

Sve nacije sveta i sve političke strukture se raduju kada njihova zemlja ostvari neki uspeh. Kad izbegne sukob, i kada umesto krvoprolića, izbori mir, sigurnost i politički benefit za svoje građane. Srbija, već sto godina, od 1918, ima zanimljiv pristup državnom pitanju. Svaki potez, svaka inicijativa, svaka akcija i radnja koja pretenduje da umesto negativnih, ima pozitivne posledice po građane i državu, nailazi na kritiku i osudu. Čim Vučića toliko napadaju sve je dobro po Srbiju. Da je obrnuto, da je Srbija izgubila, da je Vučić pogrešio primenili bi drugačiju retoriku. Tražili bi ostavku. Pokrenuli bi proteste. Organizovali bi peticije. Podnosili tužbe. Zanimljivo je i da su pojedini političari, u trenutku odlučujućih 48 sati za rešavanje situacije na Kosovu, pokušali da problematizuju pitanje s Rusijom. I šta god, tvrdili o tome, tajming nije nimalo slučajan.

Da je Srbija ćutala kao 2004. i 2008, bila bi zemlja „stabilnih demokratskih potencijala” i „pouzdan partner”, koji je naklonjen vrednostima zapadne civilizacije. U martovskom pogromu 2004. kosovski Albanci su ubili 28, a proterali više od 4.000 Srba. Kuće su im spaljene. A najvredniji spomenici su oskrnavljeni. Reakcije države nije bilo. Tadić je proletos izjavio da „državne institucije nisu mogle da spreče pogrom 2004”. Dve godine kasnije, Crna Gora će postati samostalni Montenegro. Đukanoviću je pomoć stigla iz Srbije, jer su Koštunica Tadić i Demokratska stranka, tvrdili da je referendum koještarija koja neće uspeti, čime su uspavali protivnike samostalnosti. Umesto da su vodili kampanju da je samostalnost Crne Gore gotova stvar, kojom bi pasivizirali Đukanovićeve pristalice. Posle ova dva kolosalna promašaja, proglašenje nezavisnosti Kosova, bila je samo formalnost. Kad se sve pošteno zbroji, Tadić i Koštunica imali su pogubniji učinak za Srbiju od Miloševića.

Da je sada dopustila da kosovski Albanci i njihovi mentori izvedu još jednu crnopropagandnu divezriju, za koju bi bili okrivljeni Srbi, Srbija bi ponovo bila stavljena u podređen položaj kao devedesetih godina, kada je bila dežurni krivac, sejač mržnje i „faktor nestabilnosti”. Dakle, da je došlo do bilo kakve vrste sukoba, za njih bi bio okrivljen Beograd - čitaj Vučić. I to je bio plan - isprvocirati inidente, za njih okriviti Srbiju, i onda u ambijentu političke krize koja ne pogoduje nama, nego Kurtiju, tražiti rešavanje, ne tehničkih pitanja, nego rešavanje statusa Kosova. Nismo naseli. Unapred smo prozreli planove Kurtija i Zapada, i povukli poteze koji su osujetili te planove. Da su Srbi ostali u prištinskim institucijama barikade ne bi bile moguće. Ne bi bilo iznuđenog, nasilničkog odgovora Prištine. I Srbija ne bi dobila prostor da izdejstvuje ono što kosovski Albanci 10 godina odbijaju da sprovedu u delo.

Sve što je odigrano u vezi s Kosovom, odigrano je dobro. Izlazak iz institucija bio je samo  jedan od poteza u složenoj partiji šaha. Vučić preimućstvo nije ostvario brzopleto, niti na blef. Prethodno je 10 godina jačao ekonomiju. Poboljšavali međunarodni ugled. Kroz povoljnu investicionu klimu smo širili spektar prijatelja. I, naravno, jačali smo vojsku.

Sukob bi bio neminovan da Srbija nije značajno popravila svoju vojnu poziciju nabavkom moderne opreme i naoružanja. I to je jedino što Kurtija i njegove mentore drži na uzdi. To je jedino što odlaže sukob. Opremljena i jaka vojska bila je upozoravajući faktor. Ima Miloš Vučević pravo kada kaže: „Što nam je vojska jača to smo dalje od sukoba. Kada raspustite i upropastite vojsku, kad ne ulažete u nju, tada ste plen”.

Zapad je napokon priznao da razume da je Srbija usredsređena na očuvanje mira i stabilnosti, jer je svima bilo jasno, da imamo kapacitet da zaštitimo Srbe na Kosovu. U politici i diplomatiji je snaga argument koji mora da se poštuje. Prednost na terenu je činjenica koja mora se uvaži. Obezbeđujući povoljnu pregovaračku poziciju Srbija je dobila priliku da još više unapredi svoju međunarodnu poziciju. U ekonomskom, i političkom smislu. To obezbeđuje nastavak privrednog i ekonomskog rasta u 2023. godini. To omogućuje dalji priliv stranih investicija i nova radna mesta. Sve bolji odnosi Srbije s Amerikom, zadržavanje samostalne pozicije u odnosu na Rusiju, dobro prijateljstvo s Francuskom, Japanom, Norveškom, Nemačkom i Kinom, obezbediće novi finansijski uspon privrede i građana. To garantuje stabilan dinar, veći priliv novca u budžet, veći BDP i veće plate. To je garant izbegavanja strane dominacije, za šta se zdušno i permanentno zalažu liberalni oportunisti, i uslov posvećenosti sopstvenim interesima.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije)