REZON Šta bi Jung zaključio kad bi uradio psihoanalizu hrvatskih političara i medija

Piše: Milorad Bojović

Nesvesna realnost je, smatrao je Jung, objektivna stvarnost. Objektivna istina, koju posmatrani subjekt želi da sakrije tako što za nju lažno optužuje drugog. Kad bi Jung danas uradio psihoanalizu prosečnog hrvatskog političara ili urednika koji, po diktatu političke elite objavljuje tekst i naslovnu stranu na kojoj demokratski izabrane lidere susednih država optužuje za fašizam i poredi ih sa Hitlerom, revidirao bi svoju teoriju o individualno i kolektivno nesvesnom.

Nesvesna realnost je, smatra Jung; neprihvatljiva, jer nastoji da objektivizuje subjektivno. Da ga prikaže drugačijim. Da laž prikaže kao istinu. Da autoprojekciju prikaže kao tuđu osobinu. To je onda svesna radnja. Svesna aktivnost koja služi samo da se prikrije stvarna namera. U psihologiji se smatra da manipulator u optužbe koje iznosi protiv drugog zapravo ugrađuje autoprojekcije. Učitava najintimnije i najistinitije delove svoje ličnosti. Marka Perkovića Tompsona. Ubice dece s Petrovačke ceste. Slavljenje etničkog čišćenja. Zločinačko nasleđe Drugog svetskog rata. Glorifikaciju ustaštva. Kao kod Pekića, hrvatski političari su ostali sa najgorom verzijom sebe koja se nikom ne ispoveda.

- Nesvesna realnost je ono što je najintimnije subjektivno, a u isto vreme opšta istina, to jest ono što se svuda može dokazati kao prisutno - piše Jung.

Međutim, teško je sakriti stvarno stanje i procese nesvesnog. Ono uvek izađe napolje. Pošto je suzbijano i skrivano, njegova silina je nezaustavljiva. Civilizovan čovek kontroliše nesvesno. Suzbija ga. Krije svoju pravu prirodu. Vremenom, posle nekoliko generacija, ta nova navika, postane njegova stvarna priroda. Hrvatski mediji i političari u tome nisu uspeli. Njihova podsvest uvek izađe na površinu i obelodani ono što žele da skriju.

Njima smeta činjenica da Srbija već 10 godina privlači najveći broj ozbiljnih investitora. Da umesto o starim mržnjama, na čemu insistiraju Hrvati, priča o novim projektima i inicijativama. Ogorčeni su što Cavtat više nije tačka u kojoj se ukrštaju Istok i Zapad, Sever i Jug. Iz koje se diktiraju pravci privrednog razvoja regiona. Moć se izmestila u Beograd. Ali, nije to oduvek bilo tako. Srpski političari do 2012. su Hrvatsku uvažavali kao ekonomski zapad, politički uzor i centar moći na koji se treba ugledati. Sve dok su Kolinda i Josipović disciplinovali Tadića, političke elite i mediji su Srbiju smatrali nevažnom, sporednom, ucenjenom državom, čije će se rukovodstvo odreći svega i povinovati se svemu, samo da može da bude na vlasti. Pamtim kada su srpski političari žudeli da se pojave u Cavtatu, da se fotografišu, i daju gromoglasne izjave o tome kako prave dogovore za novo doba.

Značaj Hrvatske kao dominiona regionalne moći počinje da opada od 2014. godine, kada Vučić, nakon ubedljive pobede SNS-a na vanrednim parlamentarnim izborima biva izabran za predsednika Vlade Srbije. I od tog dana, bez imalo sumnje, on kreira sve odlučujuće dogovore za novo doba na nivou celog regiona. Činjenice se ne mogu negirati. Beograd je od 2014. godine do danas ugostio sve ključne svetske lidere. Vučić je bio gost svih najznačajnijih državnika. Najznačajnije svetske kompanije zainteresovane su za ulaganja u Srbiju. Srbija je energetski, pa samim tim i ekonomski trenutno najstabilnija zemlja Evrope. Imamo dovoljne količine gasa po ceni koja je trenutno pet puta niža od one koju plaća ostatak Evrope. A u pojedinim trenucima, ta cena je bila i do 10 puta niža od evropske. Srbija ima stabilan buyet i najavu nekoliko novih velikih stranih investicija. A inicijativa Otvoreni Balkan dovela je u pat poziciju sve regionalne demagoge, na levici i na desnici koji opstaju i vladaju zahvaljujući politici konflikta, koju neprestano podgrevaju tekstovima poput „Ekspresovog„.

I tu, unutar pobrojanih, neosporivih fakata, leži istina o hrvatskoj frustraciji i fiksaciji Vučićem. Hrvatski političari i novinari nisu jedini kojima je Srbija trn u oku. Hrvati su samo najagresivniji. Ali je zanimljivo da se podudaraju stavovi njihovih medija i nosilaca političke moći sa stavovima pojedinih tobože prosrpskih analitičara iz regiona, koji se pojavljuju na srpskim televizijama i u srpskim portalima, i koji kritikuju Otvoreni Balkan i Vučićevu politiku nezavisne, suverene Srbije.

Tekst „Ekspresa„ ne treba sagledavati kao čisto medijsku, već i kao političku katastrofu. Svaka optužba, koju su hrvatski političari i mediji plasirali protiv Vučića, pa i ova najnovija, kreirana je da bi sakrili svoj stvarni lik. Naslovna strana „Ekspresa„ na očigledan način identifikuje potiskivani sadržaj Jungovog nesvesnog. Čini ga vidljivim. I na taj način raskrinkava sramotni pokušaj da za političke sklonosti imanentne sebi optužuju druge.

Opskurni medijski napad nije slučajan, niti bezazlen. Bestidnim i skandaloznim novinskim tekstovima hrvatsko političko rukovodstvo pokušava da prikrije činjenicu da ne mogu da se izbore s nadolazećom krizom, i da će njihovi građani sve teže živeti. Napadima na Srbiju i Vučića i kreiranjem mržnje hrvatska politička elita želi da sa sebe skine odgovornost za loš život građana i prebaci je na “zle komšije”. Prema izveštajima njihovog Zavoda za statistiku prosečna plata je u avgustu bila manja za 4,1 odsto, s tendencijom daljeg pada. U isto vreme inflacija je dostigla rekordnih 12,3 odsto. I ima tendenciju rasta. To je, naveli su hrvatski mediji, najveća stopa inflacije, od kada je meri državni statistički zavod. Predsednik Nezavisnih hrvatskih sindikata Krešimir Sever ocenjuje da je stvarna inflacija mnogo veća.

- Ovogodišnji rast osnovnih životnih troškova, kao što su hrana i bezalkoholna pića i stanovanje, daleko je veći od iskazane inflacije od 12,3 odsto. Kod građana s medijalnim platama inflacija je napravila udar na standard od 20 do 30 posto. Samo u slučaju hrane, rast cena je 18 odsto. Prema tome, ako gledamo razliku između nominalnih i realnih plata, uzimajući u obzir medijalnu i osnovne delove inflacije, smanjenje dohotka najvećeg sloja zaposlenih puno je veće od onoga što statistika iskazuje - rekao je medijima Sever.

U isto vreme Hrvatska zbog zaoštrenih odnosa s Rusijom deli sudbinu Evropske unije i prinuđena je da plaća visoku cenu energenata.

Očigledno je. Hrvatski političari napade na Srbiju koriste kao dimnu zavesu za svoje loše rezultate. Nastoje da realne probleme građana premeste u sferu iracionalnog. Zamađijavajući ih „fašizmom„ iz komšiluka pokušavaju da umesto besa i razočaranja zbog pada životnog standarda, obezbede njihovu naklonost za neke buduće izbore.

No, to je samo jedan deo priče. Postoji još nekoliko važnih aspekata najnovijeg i svakako najsramotnijeg ispada hrvatskih medija. Osim prikrivanja, na ovaj način se sprovodi i nedopustiva relativizacija fašizma. O tome pišu Edvard Herman i Dejvid Piterson. Oni objašnjavaju da su političke i poslovne elite ciljano i namerno prečestom uporebom reči genocid, dovele do njene devalvacije i banalizacije. Herman i Piterson sugerišu da se iza stalnih optužbi protiv drugih krije nastojanje da sa prikrije sopstvena posvećenost pogrešnim vrednostima.

Šta bi onda bio zaključak Jungove analize? Nema sumnje, zaključio bi sledeće - u slučaju hrvatskih političara i medija, koji se pojavljuju kao izvršioci njihovih zamisli, nesvesno i svesno su se sreli i rukovali kao najbolji drugovi. Kao jednojajčani blizanci. Hrvatsko rukovodstvo očigledno ne može da podnese i prihvati činjenicu da nemaju snage da se suoče sa svojom prošlošću. Da Jasenovac, Jadovno, Staru Gradišku, Jastrebarsko, Gospić prihvate i priznaju kao mesta velikog stradanja i velikih zločina. Da se pokaju i zatraže oprost. Da Srbiju prihvate kao dobrog komšiju. Kao dobrog partnera, čiji razvoj može dovesti do boljih poslovnih i životnih prilika u celom regionu. Ali, oni to ne žele da učine. Svesni su da bi na taj način odsekli granu na kojoj sede. I neće to učiniti dokle god lako mogu da iskopaju rovove mržnje i da na taj način za sve svoje probleme okrive Srbiju.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije