REZON Retorička eutanazija istine
Mada su se od prošle jeseni trudili da to sakriju, konstitutivna sednica Skupštine Srbije potvrdila je da se opozicija nalazi u vrlo čvrstoj interesnoj koaliciji.
Nema razlike između Dveri i Moramo. Niti između Zavetnika i Ne davimo Beograd. Još manje između Nade i Demokratske stranke. Preventivnom klevetom da su svi ostali, osim njih, idioti i ništarije, zeleno-leva, levoliberalna i radikalno-konzervativna opozicija je i zvanično potvrdila da su međusobno povezani voljom za moć, ali da su u direktnom sukobu sa narodom.
Šta je bio plan opozicije? Celih 14 sati su sprovodili retoričku diverziju uz pomoć koje su nastojali da sebe prikažu kao spasioce srpskog parlamentarizma. Umesto toga su izvršili verbalni desant na razum, pristojnost i istinu. Tih 14 sati, koliko je trajala konstitutivna sednica parlamenta, nisu izgovorili nijednu reč kojom bi nagovestili da imaju plan za razvoj Srbije, koji je bolji od plana koji nudi SNS. Kako napraviti više pruga? Više bolnica. Više auto-puteva. Više škola. Kako podstaći investitore da još više ulažu u Srbiju? Kako očuvati mir i stabilnost? Umesto toga iznosili su stare obmane. I pravosnažno demantovane afere. Nije bilo novine ni u načinu prezentacije. Umesto jezika činjenica, čuli smo verbalno nasilje. Parole. Buku i bes. Opozicija je, baš kako se i očekivalo, pokušala da Skupštinu Srbije pretvori u ulicu. I svoju ličnu TV pričaonicu. Zapravo je pitanje, je li bilo ičeg neočekivanog na konstitutivnoj sednici? Nije! Svojim nastupom u Skupštini Srpska opozicija je uspela da demantuje Voltera Lipmana, koji je tvrdio da svaki političar ima svoju javnu i privatnu personu. Njihove persone su iste. Oni i u javnom nastupu i u privatnom životu misle pogrešno o državi, njenom uređenju i potrebama građana.
Srbija je kroz maratonsko praznorečje mogla da se uveri kako izgleda dijalog po meri opozicije. Ukoliko se ne govori o temama koje oni predlažu to predstavlja nedostojnost. U isto vreme se njihovo ponavljanje istih neistina, obmana, opsena, spinova i optužbi mora tretirati kao izuzetna učtivost i vrhunsko dostojanstvo. Tako se njihovo inisistiranje na izuzetnosti izrodilo u uzaludno nastojanje da se dostojanstvo izgradi na kleveti. Sve što su izgovorili bio je hor protivrečnosti. Svaka reč je predstavljala eutanaziju istine. To je bilo svođenje etike na proizvoljno praznorečje. Na jezički žongleraj.
Tekst koji pišem nije mišljenje. Još manje impresija. On je verodostojan izveštaj koji predstavlja racionalno iznošenje činjenica zasnovanih na ličnom iskustvu i analizi iznetih stavova. Izneverenim građanima vrlo brzo će biti jasno da se iza parola o javnom interesu i vatrometu demokratije koji opozicija obećava, zapravo krije namera da Skupštinu Srbije pretvore u svoju pi-ar agenciju. U svoj TV šou, koji realizuju o trošku građana. Građani razumeju da politika nije skup fraza, niti nasumično nabrajanje ubojitih reči iako opozicine stranke već 10 godina uzaludno nastoje da odbace očiglednu stvarnost o razvoju Srbije, u koji se ljudi svakodnevno uveravaju neposrednim opažanjem. Ali, uprkos tome, oni su i ulazak u Skupštinu upotrebili za iznošenje tvrdnji da stvarnost ne postoji. Zašto to rade? S jedne strane uvereni su da je dovoljno da neprestano ponavljaju iste obmane, pa da one prerastu u istine. S druge strane veruju da građani vesti tumače s ogromnom dozom površnosti i da ne mogu na adekvatan način definisati šta je stvarnost, niti jasno razlučiti laž od istine. Međutim, ta procena počiva na iracionalnoj pristrasnosti. Niko ne može biti obmanut jezičkim bravurama. Stvarnost postoji kao očigledna, opipljiva činjenica, i zato je nikakva iracionalnost ne može poništiti.
U redu je da svaki čovek misli samo na sebe! I da smatra da je njegov pogled na svet vrhunska izuzetnost. Opozicione diskusije i njihove akcije u direktnoj su protivrečnosti s onim što propovedaju. Unapređenje političkog ambijenta je samo izgovor. Propagandna fraza, smišljena da bi bila citirana u medijima. Takva percepcija je pogrešna. Ona razotkriva nastojanje da se Skupština Srbije svede na pomoćno sredstvo u ličnoj promociji nekolicine pojedinaca.
Kad sledeći put budu čuli njihove fikcije, građani treba da se sete kako je Srbija izgledala do 2012. godine. Ako zaborave rizikuju da im se ponovi sve što su doživeli posle 5. oktobra. Gašenje fabrika, pad životnog standarda, smanjenje ekonomskih mogućnosti i ličnih sloboda. Samo nek pažljivo slušaju i lako će utvrditi da program opozicije, iznet u Skupštini, predstavlja zaobilaženje stvarnih potreba građana. Politika zahteva veliku dozu racionalnosti, jer potrebe građana nisu sekundarna niti relativna kategorija. One su prirodna potreba, a racionalnost je precizan kantar kojim se odmeravaju interesi i vrednosti političkih programa i poštenje političkih aktera. Racionalnost je vitalna sila progresa.
Da sam skupštinski izveštač konstatovao bih da je ekonomski i politički plan Srpske narpedne stranke jedini plan koji je predstavljen na konstitutivnoj sednici. Svi koji su gledali prenos sednice mogli su da čuju konkretne podatke. I da se uvere da je razvoj Srbije nezaustavljiv proces. Da je 2012. godine prosečna plata bila 325 evra, a da je danas veća od 635 evra, ali da će u vrlo kratkom roku preskočiti 700 evra. Da su budžet i BPD duplo veći nego pre 10 godina. Mogli su da čuju da će uz dosadašnja povećanja, penzije od septembra biti veće za još 18 odsto. I da saznaju precizan popis ogromnog broja projekata koji će biti realizovani u naredne četiri godine.
Osim što je nastojala da vulgarnim rečnikom i uvredljivom retorikom omalovaži poslanike SNS-a, opozicija je pokušala da se predstavi kao jedini čuvar dostojanstva Narodne skuštine. To je besmslica očiglednija od prethodne. Kapitol, Vestminsterska i Burbonska palata su nesumnjiva mesta časti. I dostijanstva. Oni su uzvišene institucije narodne vlasti. Fransoa Miteran odbio je predlog Žaka Segele da sagradi francusku Belu kuću objašnjenjem da „bez Jelisejske palate, niko nije predsednik Francuske.” Skupština Srbije, uz instituciju predsednika republike, predstavlja najznačajniju ustanovu za sve građane. Njen značaj je isti za sve ljude. I za žitelje najmanjeg zaseoka, i za građane iz „kruga dvojke”. Dostojanstvo parlamenta zasnovano je na suverenitetu naroda. Za razliku od drugih objekata, Skupština Srbije nije prosti zbir čelika, maltera, opeke i mermera. Ona je najočigledniji i najistaknutiji artefakt demokratije. Skupština je mesto u kom direktno stanuje volja građana, koji preko poslanika upravljaju državom kao svojom zadužbinom.
Međutim, mnogi poslanici od njenog nastanka su živeli u zabludi da je Skupština značajna zahvaljujući njima. I tu zabludu su širili kao neosporivu istinu. U centru te zablude nalazi se verovanje da postoje poslanici koji manje vrede. Budući da poslanike na izborima bira narod, iz takvog uverenja direktno proizilazi da postoji narod koji je manje vredan. Manje pametan. I manje važan. Manje dostojan.
Osim što predstavlja egoističnu predrasudu, ovo uverenje je neistinito i u direktnom je sukobu s najelementarnijim principima demokratije. Nema drugog suvereniteta do onog koji narod da na izborima. U isto vreme, verovanje jednog broja poslanika, da su drugi poslanici nedostojni, predstavlja više od zablude. Više od predrasude. Takav stav je najortodoksnija kleveta. Dostojanstvo Skupštine ne može da se prisvoji. Da se bude njegov gruntovni vlasnik. Niti zavisi od bilo čijeg prisustva. S jedne strane. I s druge strane demokratija je, po najopštijoj definiciji vladavina naroda. Zeleno-leva, levoliberalna i radikalno-konzervativna opozicija je u direktnom sukobu sa narodom. Svoja prva izlaganja u Skupštini Srbije posvetili su tome da se distanciraju od polovine građana Srbije i da se predstave kao najpismeniji, najkuluturniji, najmoderniji, i najsavršeniji deo građana, koji prezire većinsku Srbiju, za koju smatraju da je nedostojna života i koju treba isključiti iz bilo kakvog odlučivanja.
Skupštinska rasprava nije sprinterska trka u klevetanju. Sednica skupštine nije televizijski šou. Skupština ne postoji da bi se govornica koristila kao plaćeni spot, niti da bi se u pauzi zasedanja davale izjave i fasciniralo javno mnjenje. Skupština je fabrika zakona, dakle progresa. Treba se posvetiti tome, a ne ispraznoj retorici.
Umesto starih, neistinitih optužbi ponudite dokaze da imate plan da brže i bolje gradite više puteva, više pruga, više bolnica, škola, mostova, vrtića, auto-puteva. Da imate strategiju kako da privučete još više stranih investicija nego Vučić. Da znate kako da otvorite još veći broj radnih mesta, i kroz podsticanje konkurencije obezbedite rast plata i penzija. Dokažite da se ekologijom ne bavite kao subverzijom. Iznesite pouzdane, proverljive i uporedive činjenice da ukidanje eksploatacije uglja ne bi energetski i ekonomski upropastilo Srbiju.
Volja 1,6 miliona građana koji su glasali za politiku suprotnu vašoj ne može biti opovrgnuta verbalnim nasiljem. Poredak ne predstavlja skup promenljivih pravila prilagodljivih željama nekolicine. Poredak je skup pravila primenljivih uvek, na sve. Umeće baratanja ubojitom frazeologijom nije dovoljan argument za političku ozbiljnost. Izgovorenom je potreban smisao. Logičko ništavilo ne donosi dobrobit. Skupština nije mesto gde treba opsenjivati prostotu. Parlament nije sofistička igra uzaludnosti! Vi svakako možete ostati u tom uverenju. Meni to ne smeta. Ali, nemojte onda na nekim sledećim izborima da opet tvrdite kako vas je neko pokrao. Nije. Vi ste pokrali sami sebe.
Milorad Bojović
Autor je poslanik u Skupštini Srbije