REZON Kultura je najveći protivnik opozicije

Otkad živimo po pravilima liberalnog Zapada, postali smo Divlji zapad. Televizija i internet nam nude nasilnu anarhiju kao ideal slobode. Svakog dana čitamo o ljudima koji maltretiraju i ubijaju žene. O deci koja biju i kinje svoje roditelje. Stare i nemoćne. Koja ponižavaju i tuku profesore. Poklonici liberalne demokratije biće konsternirani, ali činjenica je da smo bili bolji ljudi dok smo živeli po nazadnim balkanskim pravilima. Poštovali smo starije. Cenili žene. Uvažavali nastavnike i profesore. Idoli su nam bili filozofi, pisci, umetnici i naučnici. Bili smo posvećeni porodici. Danas nam brakovi traju kraće od serija o blagodetima lagodnog života koje propagiraju svi dostupni TV kanali. Verovali smo u Kantovu misao da čovek samo vaspitanjem može postati čovekom. I da sva grubost potiče od uobražene nezavisnosti.

- Detetu od najranijeg detinjstva treba pokazati da svoje ciljeve može postići samo ako dopusti da ih i drugi nesmetano ostvare. Treba mu dokazati da ga ograničavanje vodi njegovoj sopstvenoj slobodi da se kultiviše, kako bi jednom mogao da bude slobodan, to jest da ne zavisi od brige drugih - smatrao je Kant.

Nakon novog talasa nasilja u školama liberali nisu okrivili sebe. A trebali su. Povećavajući dečija prava do maksimuma i svodeći njihove obaveze na minimum, liberalizam je doveo do jedne vrste anarhije. Kad detetu daš previše slobode i naoružaš ga internetom i lošim TV programom, on postane lik iz „Paklene pomoranye„. Ogrezla u samozaljubljenost levoliberalna opozicija, uprkos činjenicama da je lošim zakonskim rešenjima tokom svoje vladavine kumovala devastaciji društva, sebi pripisuje uzvišeno pravo da jedino ona razume obrazovanje, ekologiju, kulturu i informisanje. Razlozi za to nisu nimalo uzvišeni. Oni politiku posmatraju kao marketinšku mogućnost. Lako zanimanje bez mnogo truda. Pri čemu opozicioni lideri nisu trendseteri, već epigoni. Oni slede interesovanja hipstera. Oni prate šta preferira takozvana urbana elita. Motre koje svetske trendove slede unuci i praunuci komunističke elite i nastoje da im se umile javnom artikulacijom njihovih stremljenja.

I zato nijednog Srbina ne treba da čudi što pojedine opozicine partije i pokreti traže da se odreknemo dostignuća prosvetiteljstva i vratimo u primitivizam. Da ponovo postanemo naučni pagani. Da se vratimo u mitologiju. Jer samo u mitu, ljudski duh je povezan s prirodom. To ne kažem ja. To tvrde Levi Stros, Pijaže, Jung. To praznoverje predstavlja suštinu njihove borbe za prirodu? Oni traže da se ponište sva naučna dostignuća. Da se zaborave Njutn. Yems Vat. Robert Oven. Ajnštajn. Bor. Plank. Mendeljejev. Politički programi više stranaka i pokreta zasnivaju se na afirmaciji božanske dominacije prirode nad čovekom.

Uz to, ovi majstori obmane, kad god se domognu mikrofona, tvrde da u Srbiji vlada medijski mrak. Istina je sasvim drugačija, i sasvim ju je lako utvrditi. Nije teško izbrojati da je čak i u Miloševićevo vreme bilo više slobodnih medija nego posle 5. oktobra. Evo dokaza. B92, Studio B, Danas, Dnevni telegraf, Glas, Blic. Posle 5. oktobra samo Pečat, Novi standard i Građanski list koji sam uređivao. I bio hapšen zato što sam objavio podatak da nam je vojska u rasulu. Danas ima 25 medija koji danonoćno negativno izveštavaju o aktivnostima vlasti. I besmisleno je očekivati da svi mediji slede njihov put. Većina građana Srbije podržava aktuelnu vladajuću većinu. Logično je da jedan broj medija svoje izveštavanje usklađuje s voljom većine. To je demokratija. Zahtev da svi mediji pohvalno izveštavaju o opoziciji predstavlja cenzuru. Insistiranje na neslobodnim medijima zapravo predstavlja naknadni i preventivni alibi za lošu politiku i loše izborne rezultate. 

Ista je stvar s kulturom koju tumače kao minimalni segment svog političkog marketinga, tumačeći kulturom samo ono što je komplementarno s njihovom političkom ideologijom.

Međutim, demokratija predstavlja zahtev većine građana da država stvori uslove za nesmetano konzumiranje slobode izbora. Da obezbedi uslove za ravnopravno školovanje. Za jednake mogućnosti i šanse za sve. Da kultura i obrazovanje budu dostupni svima. Pod istim uslovima. Da svako može da uči, ide u školu. Da svako, ko želi, umesto odlaska u kafić, može da ode u pozorište. Da kupi knjigu. Pogleda film.

Kultura u Srbiji je doživela istu sudbinu kao privreda. Svi su govorili o njoj, a ona je propadala. I zato kad danas kažu da je 14 milijardi nedovoljno za kulturu, nek se sete da je 2012. taj iznos bio dulo manji. I da je do 2012. ugašeno više od 3.000 fabrika, i da je 700 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da bi se za kulturu izdvajalo više mora da se zarađuje više.

Vučić i SNS 10 godina vraćaju tuđe dugove i spasavaju osnovnu životnu egzistenciju građana. Ali čak i u tim uslovima Srbija je duplirala buyet za kulturu u odnosu na 2012. Ne računajući sredstva lokalnih samouprava i AP Vojvodine. Kada se na republički buyet dodaju tri milijarde iz novosadskog i 1,5 milijardi iz pokrajinskog buyeta dođe se do 18,5 milijardi. A u Srbiji ima još 149 lokalnih samouprava.

Novi Sad skoro osam odsto od ukupnog buyeta ulaže u kulturu. To nije samo zbog Evropske prestonice kulture. Trend rasta izdvajanja za kulturu nastaviće se i sledeće godine. A Evropska prestonica kulture nije pala s neba. Ona je plod mukotrpnog političkog rada Miloša Vučevića, Ane Brnabić i Aleksandra Vučića. Ko god bude pomislio da tvrdi drugačije, neka se seti kako su stvari tekle do 2012. godine. Od 2008. do 2012. godine nije učinjeno ništa. Potrošene su desetine miliona dinara i umesto pregovora s evropskim političkim krugovima i umetničkom elitom trošene su pare na organizovanje koncerata Duginog posela i pečenje volova.

Stvari su se promenile tek nakon što je SNS došao na vlast. I Novi Sad i Srbija danas ubiraju plodove tog velikog projekta. Relizovano je 3.500 programa. Ali, programi ne bi imali gde da se održe da Novi Sad nije ulagao u razvoj prostora. Rekonstruisano je i opremljeno više kulturnih stanica u celom gradu i velikom broju prigradskih naselja. I ti objekti će predstavljati epicentre kulturnog života u tim delovima grada. Brz život, manjak vremena ograničavaju ljude u konzumiranju kulturnih sadržaja. Ali, kad se stvari zamene, kad kultura dođe u njihov komšiluk doći će do neophodne simbioze. Publika i kulturna scena srešće se na obostrano zadovoljavajući način. To je generalni koncept razvoja kulture u Srbiji poslednjih godina. Obnavljanje prostora. Bez njih je kultura kao beskućnik. A samo prošle i ove godine uloženo je 700 miliona dinara u objekte kulture u 75 gradova i opština.

Problem s kulturnim sadržajima nije u njihovom manjku. Nego u nedostupnosti. Još u vreme komunizma vrhunska kultura je bila dostupna samo elitnim slojevima stanovništva. Običnom narodu je bio namenjen šund i kič. Zato je plan aktuelne vlasti dobar. Treba da nastavimo da povećavamo plate. Da razvijamo ekonomiju. Da bi svi građani došli do viška novca koji će im omogućiti da investiraju u svoj kultrurni napredak. Eto odgovora na pitanje zašto opozicionari toliko insistiraju na svojoj kulturnoj uzvišenosti i nekulturnosti naprednjaka? Zato što znaju da je uz razvoj infrastrukture i reindustrijalizaciju upravo ulaganje u kulturu najjače uporište SNS-a. Situiranim građanima koji imaju mogućnost izbora nemoguće je podmetati obmane da investicije nisu dobre. I da je samoproglašeni elitizam opozicije dovoljan ulog za vođenje države. Građani su shvatili da su skupa odela levih liberala odore propasti. Da je njihova uglađenost krinka bede. Da je njihov politički univerzum epicentar očaja.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije)