REZON: Evropska prestonica kulture - nova emancipacija Novog Sada!

Svoju trista dvadeset osmu godinu postojanja Novi Sad proslavlja s vrhunskom čašću i dostojanstvom. Kao Evropska prestonica kulture. Kao epicentar kulturnih dešavanja i tačka povezivanja. Ljudi i ideja. Država, naroda i gradova. Biće ih mnogo koji se otimaju i koji će se otimati za slavu. I počasti. Koji će sebi pripisivati zasluge. Ima ih mnogo koji će se uzdizati iznad očeva Novog Sada. Ima ih mnogo. I već to rade, stvarajući mit o sebi i svojim zaslugama. Čak i oni koji osim jednog DVD-a, plaćenog 200 hiljada evra nisu učinili ništa za kandidaturu.

Istina je da je titula dobijena jer je za to postojala snažna politička volja. Titula Evropske prestonice kulture, kako god to nastojali da prikažu drugi u Novi Sad je stigla zahvaljujući Milošu Vučeviću i SNS-u. I podršci Vučića i vlade Srbije. Ništa se u svetu ne zbiva bez političke podrške. A još je značajnije to što je titula EPK na posredan način otkrila istinu i podvukla jasan stav Evropske unije o učesnicima u političkom životu Srbije. SNS je, tvrdili su liberalni levičari - evrofanatici, i globalisti nedostojna da zastupa kandidaturu Novog Sada i prognozirali poraz naše kandidature. Desilo se obrnuto. Sve što najglasniji evrofanatici nisu uspeli, jer nisu dovoljno verovali i nisu kvalitetno radili, uspeli su da urade naprednjaci. EPK je važna i na širem planu. Kao podsticaj za celu Srbiju.

Titula je, dakle, tu! Zašto je nama Novosađanima važno da s ponosom budemo Evropska prestonica kulture? Titula nije puki propagandni događaj. Ona je potvrda da je kultura najjače uporište Novog Sada. Mi nemamo rude, niti blaga koja se rukama mogu ugrabiti. Novi Sad ima ljude i bogato nasleđe. Oni su njegova najveća vrednost. Već 328 godina.

Novi Sad crpi vizuju budućeg razvoja iz amaneta slavnih predaka. Od prvog čokota. Od prvog zasada vinove loze iz kog su iznikli mnogi grozdovi - 17 nacija, 17 jezika, 17 običaja. Pa ipak, titula nije puko osvrtanje u prošlost. Niti je eskapistički beg u virtuelnu budućnost. Revitalizacija i prosperitet predstavljaju suštinu njenog postojanja.

Melina Merkuri, utemeljitelj institucije EPK, rekla je u Atini 23. novembra 1983. ministrima kultura Evropske ekonomske zajednice: „Kako može da raste Zajednica koja je lišena svoje kulturne dimenzije? Naša uloga kao ministara kulture je jasna. Kultura je duša društva. Stoga je naša najvažnija dužnost da pogledamo osnove i prirodu ove Zajednice. To ne znači da treba da namećemo naše ideje. Naprotiv, moramo prepoznati raznolikost i razlike među ljudima u Evropi. Odlučujući faktor evropskog identiteta leži upravo u poštovanju ove raznolikosti sa ciljem stvaranja dijaloga među kulturama Evrope. Kultura, umetnost i kreativnost nisu manje važni od tehnologije, trgovine i ekonomije. Kulturna raznolikost je osnovno nasleđe hiljada godina istorije. To je kolektivni proizvod čovečanstva„.

Na programima koji će se održavati 2022. godine, ali i svakog drugog dana, treba da se sastajemo da bismo se podsetili svih veličanstvenih uspeha. Treba da se susrećemo da bismo našu bogatu prošlost dostojno afirmisali u savremenom trenutku i učinili je temeljem budućnosti. Kulturno-istorijsko nasleđe u dobrim rukama je tapija ekonomskog razvoja. Sa ramena divova predaka lakše je zakoračiti u kvalitetniju sutrašnjicu.

Zato treba da se okupljamo da sebe i druge podsetimo na predanost i odlučnost svih značajnih Novosađana i njihovu privrženost slobodi, ljubavi, miru i zajedništvu. Da svakog dana naglasimo i živimo činjenicu da mi u Novom Sadu ne ističemo razlike. Mi smo nepokolebljivo usredsređeni na negovanje posebnosti! I da budemo neskromni i kažemo da se iz Novog Sada, Petrovaradina i Sremskih Karlovaca uticalo na tokove svetske istorije i razvoj moderne evropske civilizacije. Tu, kod nas, potpisan je Karlovački mir. Tu, kod nas, su pre 323 godine mir i zajedništvo, temelji današnje Evropske unije, promovisani i utvrđeni kao osnova prosperiteta. Bez Karlovačkog mira, teško je zamisliti da bi bilo Pariza i Mastrihta. A svaka od 17 nacija dala je svoj ogroman doprinos razvoju Novog Sada. Bez njih ne bi bilo Evropske prestonice kulture.

Naša je dužnost da stalno slavimo njihovu posvećenost dobrobiti grada! Mi smo čuvari i izvršioci zaveštanja onih koji su pre 328 godina posadili prvi čokot, prvi zasad, kao klicu najvažnijih ljudskih vrednosti, časti, slobode, ljubavi, tolerancije. Uvažavanja i poštovanju različitosti.

Treba bez stida da naglasimo da su Novi Sad i Sremski Karlovci, koji su, zbog svog značaja deo projekta EPK, bili srce srpske kulture. U novosadskim i karlovačkim arhivama sačuvani su kultura i baština iz slavne prošlosti srpskog kraljevstva. Ovde je očuvana srpska slobodarska tradicija. Mi smo više od jednog veka bili mesto iz kog se verom u slobodu i pravdu napajalo celo Srpstvo. Odavde je iskra pobune sevnula u Orašcu. Ovde je probuđeno Takovo. Iz karlovačkih lavri napojene su Sinđelićeve grudi. Dunav, Petrovaradinska tvrđava i Stražilovo su tačke koje povezuju 200 godina srpskog kulturnog razvoja. Od Emanuela Kozačinskog do Miloša Crnjanskog, Tišme i Pavića.

Međutim, Evropska prestonica kulture ne treba da bude samo laudator temporis acti. Mi potomcima u zaveštanje moramo ostaviti svoje sopstveno nasleđe. Institucija Evropske prestonice kulture stvorena je kako bi se prikazao karakter svakog grada koji je bio nominovan. Uključujući njegovu istoriju, tradiciju, ali i savremeno stvaralaštvo.

Evropska prestonica nije beskrajni festival. Niti skup kulturnih događaja. Na proslavi 25. godina postojanja, rečeno je da je „Evropska prestonica kulture mesto susreta za diskusiju, razmenu ideja i komunikaciju, gde umetnici, intelektualci i naučnici zajedno rade na promociji evropske misli.”

Evropska prestonica kulture ne traga za svim razlozima i ne nudi sve odgovore kroz svoje programe. Ali, to je prilika da Evropi i svetu ispričamo ko su očevi našeg grada. Novi Sad je mlada zajednica i ne može se porediti s Atinom, Salamankom, Avinjonom, Mairidom, Parizom. Ali, Novi Sad je Evropska unija u malom. I važno je da u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu, Rimu znaju ko su bili naši Romul i Rem. Ko je naš Kekrop. Ko Alfons Hrabri. Da ih privolimo da prihvate činjenicu da je Podbara novosadski Akropolj! A Salajka naš Panteon. Zlatna greda Monmartr. Da evropskim turistima objasnimo da je Trg slobode naše Marsovo polje. A da je naša Povelja o slobodnom kraljevskom gradu naša Deklaracija o nezavisnosti!

Mnogo toga se izmenilo od 1694. Pre 328 godina bilo je 300 Novosađana. Danas ih ima 1.500 puta više. Danas nas ima 450.000 u jednoj moćnoj i sve razvijenojoj i ekonomski sve snažnijoj zajednici s prosečnom platom od 78.000 dinara. Nekada smo bili usputna varoš, danas smo motor razvoja i tačka ujedinjavanja. Novi Sad je danas drugi grad po veličini u Srbiji. Važan univerzitetski i naučni centar. I evropska silikonska dolina.

U 328 godina našeg postojanja zapisana je istina o ličnostima i događajima koji su oblikovali i stvarali istoriju Srbije i Evrope. Bili smo centar slobodne misli. Odavde su se napojile Sinđelićeve grudi. Odavde je probuđen Karađorđe. Ovde je nastalo prvo srpsko pozorište. Ovde je registrovan prvi ženski časopis u Evropi. U Novom Sadu, u hotelu Vojvodina, Miloš Crnjanski je napisao „Liriku Itake„. Knjigu prekretnicu. Knjigu vododelnicu, temelj moderne srpske književnosti. U Novom Sadu je Aleksandar Tišma, njegov najveći pisac, napisao „Upotrebu čoveka„, jedno od najpoznatijih dela evropske književnosti. U Novom Sadu je Milorad Pavić napisao „Hazarski rečnik„, roman prekretnicu svetske književnosti. Internet, pre interneta i najprevođenije delo srpske knjižvenosti.

Evropska prestonica kulture nije samo skup događaja. To je put da Novosađani otvore svoj um, srce i dušu za zaboravljene velikane književnosti. Da riznice svojih duša zarobljnih besmislicama društvenih mreža otvore za nova, ili prva čitanja Zaharija Orfelina, Simeona Piščevića, Stefana Stefanovića, Đure Jakšića, Polita Desančića, Kodera, Zmaja, Slobodana Jovanovića, Aleksandra Tišme, Danila Kiša, Pavića, Mikole Kočiša, Laze Kostića, Lukijana Mušickog, Ferenca Fehera, Boška Petrovića, Mike Antića,

Da otvore oči i um za savremene autore i njihovu viziju sveta. Za neprolazna dela klasične muzike. Da besmrtna dela Baha, Betovena, Mocarta, Hendla, Čajkovskog, Isidora Bajića, Štrausa, suprotstave diktatu kablovskih televizija koje nasilje i smrt nude kao jedino ishodište i potrebu života. Da na novi način upoznaju arhitektonsko nasleđe predaka, Đule Molnara, Vladimira Nikolića, Đorđa Tabakovića, Dragiše Brašovana.

To će im pomoći da učvrste i usidre vrednosti vere, hrabrosti i ljubavi i zaštite se od prolaznih moda lažne ekologije, i lažne kulturne uzvišenosti, koju nude rodonačelnici i arhitekte politike obmane i društva prostote, što se s televizija i internet portala nude kao nadmoćne sudije i neprikosnoveni tumači istine.

Veličina i slava prošlosti su naš oslonac i podstrek za razvoj u savremenom dobu. Naš zalog, naš ulog, naša ulaznica, neprocenjivi kapital za našu novu emancipaciju. Koja je već počela!

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću