REZON: Bojkot izbora je blef

Kako god da legnu ne odgovara im. Prvo im ne valjaju privatni mediji, jer umesto njih podržavaju Vučića. Onda im ne valja narod, jer umesto njih podržava Vučića. I, na kraju, ne valja im ni međunarodna zajednica jer i ona podržava Vučića. Kad odu na televiziju ne odgovara im što govore i predstavnici SNS-a. Kad nisu krivi mediji, onda su krivi birači. Ali, kad bi pobedili, isti taj narod bi dobar i pametan, i izbori bi bili u redu.

Svaki čovek u sebi nosi uzrok svojih fatamorgana. Svaki čovek je naijskreniji sudija svojim etičkim vrednostima. Oni slede britansko viđenje američke demokratije koje je opisao Šo – “čuveni Ustav preživljava samo zato što kad god se neki njegov redak nađe na putu gomilanju dolara, bezobrazno se sruši i odbaci”. Kad god se Ustav ili zakon nađe na putu opozicionog imovinskog uspona, traže da se bezobzirno sruši i odbaci, kao hrpa bezvrednih reči.

Kažu da ne žele da se takmiče ako su propozicije takve da im unapred ne garntuju sigurnu pobedu. Nema takvih garancija. S druge strane, propozicije i zakone na koje se žale, donosili su lično oni kad su bili vlast. Samo jedan zakon je donet posle 2012. i to onaj kojim je ceznus sa pet smanjen na tri odsto.

Bojkot je blef. Njihova stvarna namera jeste da sve troškove svog bavljenja politikom prebace na građane, a da sav novac koji njihove stranke prihoduju za politički rad, pretvore u ličnu dobit.

Šta traže da im građani plate? Troškove agitacije tako što bi javni servisi nasilnim putem bili obavezani da besplatno promovišu njihove programe. Politika je zamišljena tako da stranke kroz članarinu i donacije pribavljaju novac za promociju svojih ideja, i organizaciju izbora, a da do publike dolaze raznim metodama agitacije. Preko mitinga, kampanjom od vrata do vrata, flajerima, lecima, posterima, bilbordima, medijskim spotovima, porukama i reklamama na društvenim mrežama. Opozicija traži da umesto njih sve to plaćaju građani. Oni bi dobili besplatne sekunde na RTS-u i automatski bi novac koji bi morali da potroše za plaćanje troškova TV kampanje zadržali za sebe.

Ujedno, u preporukama ODHR-a, na koje se pozivaju, a koje su sačinjene na osnovu njihovih molbi, traži se ukidanje obaveznog depozita i obaveza vraćanja novca ako se ne pređe ceznus.  Obaveznost depozita i vraćanje para usvojila je današnja opozcija kad je bila vlast da bi sprečili liberalne NVO da se kandiduju na izborima i odnose im glasove. Danas, kad više nisu vlast i kad ih mrzi da se požrtvovano bore da ponovo dođu na vlast, žele da bavljenje politikom pretvore u siguran biznis. Da ih narod finansira bez obzira na rezultat. Gubili, dobijali. Isto mu dođe.

Treći vid zarade vide kroz ukidanje troškova za organizaciju mitinga, štampanje reklamnih materijala, putovanja od grada do grada, od sela do sela. Oni zamišljaju da je RTS dovoljan za sigurnu pobedu na izborima. I smatraju da nema potrebe da troše pare na obilazak ljudi, kada im sve što imaju da saopšte mogu reći preko televizije.

Četvrto, traže da umesto njih država preko Republičke izborne komisije plaća obuku njihovih aktivista za rad u biračkim odborima. Peti vid ličnog bogaćenja bio bi taj što prebacivanjem troškova bavljenja politikom na građane ne bi morali da troše pare koje dobiju iz budžeta za svako osvojeno poslaničko, ili odborničko mesto. Pare koje su predviđene za stranački radi razvoj, delili bi među sobom.

Da bi udovoljili svojoj gramzivosti, traže da se izmeni zakon o lokalnoj samoupravi i to tako da deluje retroaktivno. Prva lekcija teorije države i prava glasi da nema retroaktivnog dejstva zakona, a Ustav Srbije u članu 197, sadrži zabranu povratnog delovanja zakona i drugih opštih akata. Ali, ne treba mistifikovati, jasno je zašto zahtevaju da svi lokalni izboru budu istog dana! Prvo, ne mogu da obezbede, i ne žele da plate dovoljno aktivista, koji bi radili beogradske izbore u junu, pa potom u avgustu, ili septembru, kad nastupa zakonski rok za ostale gradove i opštine. Drugo, ako ponovo izgube u Beogradu, a izgubiće, u to nema sumnje, ostaće bez novčane podrške stranaca, koji će se okrenuti drugim alternativama.

Prigovori da izbori neće biti slobodni, fer i pošteni su tvrdnje bez ikakve vrednosti. Svi izbori na kojima može da se kandiduje ko god hoće, bez ikakve odgovornosti, i da za njega glasa ko god smatra da je to pametno, su više nego slobodni. I pošteni jer su izborna pravila ista za sve. A pobeđuje onaj ko dobije više glasova.

Pravi borci za slobodne izbore su građani Srbije. Svi oni koji uprkos tvrdnjama da su glupi, zatucani sendvičari i botovi, strpljivo čekaju u redovima s olovkom u ruci i izlaze na glasanje. Njima ne smetaju, uvrede, osporavanja, poniženja. Oni znaju da samo tada iza glasačkog paravana imaju pet sekundi moći da odrede svoju budućnost, i ne žele da se odreknu te prilike. Pobedu ne obezbeđuju procedure. Pobedu obezbeđuju dobri planovi, ideje i organizovana vojska na terenu. Samo se patetični diletant zavarava mislima da će ako se pojavi dva puta na televiziji i “umno” besedi, birač zaokružiti njegovo ime na dan izbora.

Da bi bojkot uspeo izbore bi morao da bojkotuje narod, a to se neće desiti. Demokratija ne zavisi od volje nekoliko političkih stranaka bez podrške. Trenutak njihovog debakla je blizu. Svesni su da će građani 2. juna poslati poruku da je pobedila demokratska volja većine. Da je pobedio narod. A poraz je objektivna mera straha loših pokeraša.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću