Prekogranično prepucavanje za unutrašnju homogenizaciju

predsednik Hrvatskog nacionalnog veća u Republici Srbiji.

– Prvo što se kod manjina oseti, a naročito kod hrvatske imajući u vidu nedavnu ratnu prošlost, jeste povlačenje, skrivanje porekla, a neki put ima i praktičnih posledica. Roditelji se, recimo, iz straha teže odlučuju da upišu decu na nastavu na hrvatskom jeziku i radije idu „uz vetar“, da ne bodu oči komšijama, šefovima, kolegama na poslu… – navodi Bačić



Nakon junskog susreta predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Aleksandra Vučića i potpisivanja Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja Srbije i Hrvatske izjavili ste da „verujete da bi, kada bi se otvorena pitanja počela rešavati, to pozivno uticalo na splašnjavanje tenzija u odnosima dve države“..? Međutim, umesto očekivanog „dobrog smera“, u proteklih mesec i po dana imali smo „rat“ diplomatskim notama, razmenu teških reči zvaničnika s obe strane...



– Ostajem kod onoga što sam tada rekao, jer mislim da je glavni uzrok za aktuelnu eskalaciju verbalnoga rata činjenica da dve države već nekoliko meseci nemaju, odnosno nisu imale vladu, i da će stabilizovanjem unutrašnjih političkih prilika ove verbalne tenzije splasnuti, pošto one zapravo primarno imaju za cilj unutrašnje homogenizovanje. U svakom slučaju, kako sam bio učesnik susreta dvaju državnika, mislim da Subotička deklaracija zaista odražava želju potpisnika da se set otvorenih pitanja počne rešavati, te da će Deklaraciju, kao politički akt, posle formiranja vlade u Hrvatskoj, ako ona bude na istoj političkoj platformi kao i predsednicina, slediti politički potezi u cilju njene konkretizacije. I uveren sam da će iz njih proizaći pravna rešenja koja će probleme i rešavati. Sigurno ne odmah i sve, ali pozitivni pomaci neće izostati.



U nedavnoj analizi „Dojče velea” navedeno je da se stiče utisak da su određene političke teme između dve države jednostavno nerešive, te da “mnogi baš zato veruju da se radi o pitanjima kojima se namerno obostrano manipuliše” , pogotovo u predizbornim vremenima. Imaju li takva razmišljanja, po Vama, realnog osnova?



– Skloniji sam mišljenju da postoje lakše i teže rešiva pitanja, koja će se u bližoj ili nešto daljoj budućnosti ipak rešavati, naročito tokom pristupnih pregovora Srbije EU, bilo kao deo pristupnih pregovora, bilo bilateralno. Ukoliko postoji dobra volja dve strane da se pristupi rešavanju otvorenih pitanja, onda će se i kompromisom doći do cilja. Ako toga nedostaje, onda će i rezultati izostati.



Kako tumačite prilično mračne rezultate istraživanja ovdašnjeg javnog mnjenja prema kojima je “Hrvatska glavni neprijatelj Srbije”. Uostalom, i Vi ste nedavno upozorili da „postoji prilično rašireno antihrvatsko raspoloženje u celom društvu“ i da „latentna antihrvatska histerija konstantno postoji u delovima vlasti Srbije“?



– U svakom slučaju, ti rezultati nisu ohrabrujuća za Hrvate u Srbiji, a kao negativan kuriozitet - i potvrdu mojih stavova koje ste naveli - ističem upravo činjenicu da su Hrvati došli na vrh jedne lestvice „glavnih neprijatelja“. Podsetiću da je prema ranijim istraživanja najveći animozitet i etnička distanca većinskog naroda postojala prema Albancima. Na žalost, poslednji razvoj događaja potvrđuje da su ratne rane još su uvek duboke, mada mi se zapravo čini kao da određeni politički, medijski i kvazinaučni krugovi sprečavaju njihovo zaceljivanje već žele i da dalje budu otvorene. Takvo stanje uvek odgovara određenim političkim krugovima, bilo kratkoročno, bilo dugoročno.



U kojoj meri je za ovakav razvoj situacije odgovoran i Zagreb, s obzirom na to da je teško bilo za očekivati da će u Srbiji neprimećeno proći najpre kočenje njenog evropskog puta, a onda jedno za drugim poništenje presude kardinalu Stepincu, odluka o ponovnom suđenju Glavašu, podizanje spomenika Barišiću i uzvikivanje „Za dom spremni“ i paljenje srpske zastave u Kninu?



– Nije na meni da komentarišem ono što se dešava u Hrvatskoj, ali moram podsetiti na nekoliko stvari koje se dešavaju nama pred očima da bismo pokušali doći do objektivnije slike. Na primer, kada je Hrvatska priznala nezavisnost Kosova, isti dan su to učinile Mađarska i Bugarska, a Slovenija dve nedelje pre toga. Međutim, nijedna od tih zemalja nije bila predmet političkih i medijskih napada, osim Hrvatske. U našoj javnosti ne pominju niti se procesuiraju različita antihvatska skandiranja navijača na našim sportskim terenima - naročito je, recimo, popularno ono „ubij Hrvata da Šiptar nema brata!“. Da ne govorim o svakogodišnjim ravnogorskim orgijama sa crnim zastavama, mrtvačkim glavama, četničkim kokardama i sličnom ikonografijom.

Rehabilitovan je Draža Mihailović, čiji su četnici odgovorni za mnogobrojne pokolje Muslimanima i Hrvata u BiH za vreme rata, u toku je postupak rehabilitacije predsednika kvislinške vlade Milana Nedića, za čije je vreme Beograd već 1942. postao prvi „Judenfrei“ grad u Evropi, a SPC je već proglasila svecem Nikolaja Velimirovića, čije je političko delovanje višestruko sporno. Hrvatska zastava više puta je paljena u Beogradu, pa i hrvatska ambasada je zapaljena, a ne znam je li neko procesuiran zbog toga. Ukidane su, podsetiću, i presude okrivljenima za zločin na Ovčari. Da ne idem dalje u detalje, čini mi se da Hrvatska ne posvećuje toliko pažnje ovakvim problematičnim događajima u Srbiji, dok imam utisak da Srbija od sličnih događaja u Hrvatskoj pravi politički senzacionalizam i medijski egzibicionizam, pre svega iz unutrašnjopolitičkih razloga.



Očekujete li da bi, sad nakon što je Srbija dobila novu Vladu, a po završetku izbora u Hrvatskoj, odnosi ipak mogli krenuti ka normalizaciji? I koji su, po Vama, preduslovi da se to dogodi?



– Da, verujem da će tenzije iz Beograda sada splasnuti. A normalizaciju treba očekivati ako na izborima u Hrvatskoj na vlast dođe politička struja bliska onoj koju zastupa aktuelna hrvatska predsednica.



Miroslav Stajić