Pastor: Mudro je biračko telo, znaće da odgovori na izazove

– Mislim da je to kolektivni učinak svih nas – smatra Pastor. – U tom pogledu ova kampanja će biti sigurno drugačija nego pre četiri, osam ili 12 godina. Prag tolerancije je danas drugačiji i u vojvođanskom javnom i političkom životu jer smo deo konteksta.

U takvim uslovima, kada dodatno ni opasnost od koronavirusa nije prošla i postoji zabrana okupljanja, da li će biti dovoljno vreme koje je određeno za organizovanje izborne kampanje?   

– Protekle dve i po decenije, otkad sam u politici, bilo je bezbroj kampanja, teško je i da ih nabrojim, i svaka se razlikovala od prethodne, ali ovakvu kampanju kao sada, nismo imali i nadam se da dugo nećemo ni imati. To nije posledica nečije volje, nego je posledica spleta okolnosti, prilagođavanja tim okolnistima, što je visoki prioritet. Kada smo prekinuli tok kampanje sredinom marta, dogovorili smo se da ništa nije preče nego savladavanje epidemije. To nije političko pitanje nego je životno, odnosno egzistencijalno zdravstveno pitanje da se oko toga skoncentrišu snage s ciljem da to ne bude stranačko, dnevnopolitičko profitiranje. Mislim da je učinjeno maksimalno u vezi s prikupljanjem potpisa i drugim izbornim radnjama. Tokom juna imaćemo veći manevarski prostor za susretanje s građanima i za klasične sadržaje na koje smo navikli. Ako hoćemo da budemo objektivni i pošteni, mora da se kaže i to da, ako neko misli da se može kvalifikovati kao ozbiljna alternativa za izbore u toku kampanje, taj ne zna šta je politika. Mislim da je za to potrebno mnogo više vremena, seriozniji, marljiviji period nametanja, stvaranja situacije prepoznatljivosti. Ko je sebe tako gradio, njemu će i majska kampanja kakva jeste i junska kakva bude, biti sasvim sigurno dovoljne. Ko to nije radio, ili je radio, ali je upropastio ono što je u jednom trenutku od građana imao, kao da je otvorio prozor i sve to bacio napolje, njemu ne da neće biti dovoljno 40 dana, nego ne bi mu bilo dovoljno ni 140. Oni koji prigovaraju u vezi s dostupnošću medija, objektivnošću, demokratičnošću – sigurno ima istine u tim rečenicama, jer nijedno društvo nije idealno – ali se obično radi o samoopravdavanju, koje se vidi i u ovoj zemlji, kao i u okruženju. Onaj ko je u proteklom periodu propustio da gradi sebe, trebalo bi da počne da to radi, možda ne za ove izbore, nego za sledeće. Onaj ko je to radio – ako smem da kažem u odnosu na Savez vojvođanskih Mađara a da ne budem neskroman i hvalisav – moram da kažem da smo mi u proteklim godinama permanentno bili na terenu, radili, vodili računa o organizaciji i o onome što ljudi kažu. Mi nemamo problem s tim, nama je i tih 40 dana dosta.

U ranijim izjavama više puta ste naglasili da je važno da izaberemo jak vojvođanski parlament. Koliko trenutna situacija može uticati na to?

– Izborna kampanja je uvek poseban period u političkom životu grada, regije, države, koji je uvek drugačiji jer taj period karakteriše veća temperatura političkog ambijenta. Naprosto je to priroda izbora i kampanje. Bitno je da se, kada kampanja prođe, sve vrati praktično u normalnu temperaturu i da se u toku kampanje ne nanose povrede i politički udarci koji bi eventualno stvarali nezarastive rane. U tom pogledu ne mislim da je ova kampanja u suštini drugačija nego neke prethodne i nadam se da ćemo, kada ova kampanja bude prošla, moći da se vratimo u normalnu atmosferu u parlamentarnom radu. Isto tako, moram da kažem da vidim jedno veoma simptomatično i zastrašujuće pomeranje pragova tolerancije. U tom pogledu teško bi bilo da čovek to pripiše samo jednom učesniku političkog života. Mislim da je to kolektivni učinak svih nas. U tom pogledu ova kampanja će sigurno biti drugačija nego pre četiri, osam ili 12 godina jer potpuno je sigurno da je prag tolerancije danas drugačiji i u vojvođanskom javnom političkom životu jer smo deo konteksta.

Ne mislite da je, ipak, u Vojvodini prag tolerancije veći u odnosu na onaj koji generalno važi za celo društvo?

– Možda tu ima neke male razlike, ali je sigurno da je taj prag i s razlikom danas na drugačijem mestu nego što je bio pre osam ili 12 godina. Treba tu doze samodiscipline i velike doze suzdržanosti, ali i malo mudrosti. Nadam se da će svega biti bar u toj meri da, kada izbori budu prošli, možemo nastaviti parlamentarni život, da ne remetimo sliku koju smo zajednički napravili u proteklim mandatnim periodima. Mislim da je vojvođanski parlament s drugačijim unutrašnjim standardima funkcionisanja rasprave, sučeljevanja, sukobljavanja stavova nego, recimo, republički. To nije kvalifikacija nego je činjenično stanje. Mislim da je svima nama od interesa da to tako i ostane.

Da li birači u trenutku izbora vode računa o tome ko, kako i šta predstavlja?

– Mislim da vode, iz tog razloga smatram da će svi koji igraju na kartu destabilizacije političkih prilika, srozavanja praga tolerancije, ubijanja ljudi u pojam, i ovom prilikom dobiti onoliku podršku koliko zaslužuju. Znači, minimalnu. Mudro je izborno telo.

S predsednikom Aleksandrom Vučićem, kako to i sami kažete, tokom proteklih godina izgradili ste dobru saradnju i međusobno poverenje i imali ste velike zasluge u tome što su odnosi između Srbije i Mađarske danas izuzetno dobri. Kako gledate na veoma grube napade na predsednika i njegovu porodicu?

– Obično se kaže da je učesnik javnog i političkog života izložen većoj pažnji, kritici i većem pritisku. Ko se upustio u politički ring, mislim da je i svestan toga. Ali, mislim da to ni u kojem slučaju ne sme da znači da je nekoga moguće tako tući kao što kažete. Generalno, mislim da odnos prema predsedniku republike i odnos učesnika političkog života prema predsedniku republike moraju da budu drugačiji nego što je odnos prema ostalim učesnicima političkog života. To je nešto što se u ovom društvu zaboravlja. Predsednik republike je institucija i odnos prema predsedniku republike, po meni, uvek će biti merilo stanja u javnom i političkom životu, naročito odnos prema njegovoj familiji i njegovoj deci. Mislim da tu ima strašno mnogo da se koriguje i mislim da je velika tragedija što tako veliki broj ljudi tako nešto sebi dozvoljava. To nije pre svega problem predsednika, jeste da on mora to da iznese na nogama, ali je to pre svega sramota tih ljudi koji to sebi dozvoljavaju. Da li se predsednik od toga može sačuvati, da li neko može predsednika od toga sačuvati, da li, na primer, mogu ja predsednika od toga sačuvati? Mislim da ne mogu, i tu bih se vratio na jedan od mojih prethodnih odgovora o pragovima tolerancije. Tamo gde se takve rečenice mogu izgovarati i takve rečenice dobijaju medijski prostor, to je jako strašno. Mislim da tu kontraudar, koji dosta često usledi, ne može vratiti stvari u normalu. U takvim situacijama ostaje čoveku uteha – ne bih savetovao, ali je iskustvo takvo da se to najčešće dešava tada kada u suštini nema normalnog argumenta, kada nema suštinske, alternativne ideje nego se praktično sve svede na takvo lično nauđenje. Mislim da politička i javna scena ove države zaslužuje bolje. 

Eržebet Marjanov 

Savez vojvođanskih Mađara je za nepuna dva dana za svoju izbornu listu kandidata prikupio u martu oko 11.000 potpisa podrške. Nosilac ste liste, da li bi ste bili spreman da prihvatite  još jedan mandat na čelu pokrajinskog parlamenta?

– Prvi sam na kandidatskoj listi SVM-a za izbor pokrajinskih poslanika. Prema svim očekivanjima, čak i po najkonzervativnijim, trebalo bi da budem poslanik. Šta će posle toga da bude, to ćemo da vidimo. To nije samo pitanje moje želje ili ambicije nego niza drugih okolnosti.  Time se danas ne opterećujem. Dugo sam već u ovom poslu, neću biti predugo, ali ću još biti. Da li sam se umorio? Ovo je težak posao, ovde treba imati živaca, energije, mudrosti i samokontrole. Mislim da još imam energije. Koliko ću imati, to dragi Bog zna, ali koliko budem imao, dotle ću pokušavati savesno da obavljam posao koji sam prihvatio. Kakva će mi biti pozicija kao poslanika pokrajinskog parlamenta, to je stvar o kojoj ćemo razgovarati nekom drugom prilikom, posle izbora.

Od 1996. godine ste u vojvođanskom parlamentu, u dva mandata i predsednik Skupštine, zbog čega vojvođanska skupština nikad nije dostavila Narodnoj skupštini predlog zakona o finansiranju, kada takva zakonska mogućnost postoji?

– Bilo je razgovora na tu temu. Ja sam taj razgovor vodio više iz pozicije predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, nego predsednika vojvođanskog parlamenta zbog toga što je ta tema deo koalicionog sporazuma između Srpske napredne stranke i SVM-a. Sam taj razgovor je bio uspešan, postojala je otvorenost u odnosu na to pitanje, ali ta otvorenost nije bila dovoljna, zbog toga što iza te otvorenosti ovde u Novom Sadu nisam uspeo da nađem partnere s kojima ću to uraditi. Iz tog razloga je to pitanje praktično ostalo nedotaknuto. U proteklom periodu nismo uspeli da napravimo iskorak, ne zbog toga što je predsednik države, ili predsednik SNS-a, to kočio ili nije hteo, nego zbog toga što za tu priču ovde nisam našao partnera. Da sam našao, ne znam kakav bi bio rasplet događaja, ali bismo verovatno bili bliže cilju nego danas, to je sigurno. Inače, mislim da se to pitanje – to nije nova misao, tako mislim od početka – ne može rešavati u konfliktu. Može se rešiti jedino u dogovoru i saradnji. Kad se od toga pravi konfliktna situacija, onda je to verovatno interesantno zbog sticanja političkih poena, ali to sigurno nije put za rešavanje samog tog otvorenog pitanja. Mislim da se s očekivanjem, nadanjem i forsiranjem tog pitanja ne sme stati. Da li će posle ovih izbora ponovo biti šanse za to pitanje? Mislim da bi trebalo da bude. Na kraju krajeva, to je samo prividno političko pitanje, u suštini je ustavnopravna obaveza, normirana, jednoznačna ročna obaveza. O tom članu Ustava, prilikom koncipiranja ustavnog teksta, postojao je široki konsenzus, personalni i politički. Ako je to tako, onda mislim da se taj konseznus mora sprovesti do kraja. Nadam se da ćemo biti u situaciji da to uradimo. Isticanje tog pitanja, nažalost, dosta često vuče za sobom epitet kao da onaj ko tu rečenicu izgovara želi da naudi, destabilizuje, a praktično se radi o realizaciji jedne ustavne odredbe koja je danas na snazi.