Nepotrebne piruete Hrvatske

kapacitete domaće administracije i smanjuje motivisanost na rad na tim integracijama. 

U ovakvoj situaciji istraživanja pokazuju da naglo opada evro entuzijazam i povećava se evro skepticizam, da kažem čak da se i evrofobija širi po Srbiji. Ali, šta god neko mislio o EU, brojni standardi Evrope su nam neophodni, to je okvir u kome mi delujemo, izjavio je u intervjuu „Dnevniku“ član pregovaračkog tima Srbije prof FPN dr Zoran Stojiljković komentarišući novonastalu situaciju u kojoj se bilateralna pitanja uvode u evropsku agendu što jasno zabranjuju briselska pravila.



Još jedan povod ovog razgovora je i sutrašnji skup “Regulisanje konflikata: pregovori, štrajk i mirno rešavanje radnih sporova”, koji u oviru serije debata „Forum socijalni dijalog“ organizuje Centar za demokratiju, u saradnji sa Fondacija Fridrih Ebert i Pregovaračkim timom Vlade Srbije.



Član ste Pregovaračkog tima Vlade sa Briselom i kada se naprimer suočite sa problematikom otvaranja poglavlja 23 koju je nametnula Hrvatska iz bilateralne, a ne evropske agende, da li ste ovako zamišljali EU i proces evropskih integracija?



– Naravno da niko ovde nije zamišljao tako da proces evropskih integracija, mada često kada stvari gledate iz daljine, one izgledaju pomalo idealizovano, gotovo romantično. Ali realno, proces evropske integracije nosi ovu vrstu izazova i, da tako kažem, nepotrebnih pirueta odgovarajućih država, koje ne doprinose ni na koji način procesu evropskih integracija Srbije, niti smirivanja odnosa u regionu i kvalitetnijoj regionalnoj saradnji.



Interesantni su evropski standardi u problematici zaštite radnika, zaposlenih, dakle onih koji najčešće ostaju kratkih rukava. Kakvi su zahtevi Evropske komisije kada je reč o revidiranju zakona o štrajku i mirnom rešavanju sporova?



– Svako pregovaračko poglavlje ima svoje specifičnosti, a ona koja se odnose na rad, radna prava, socijalnu politiku i prava – poglavlja 2 i 19, nisu ni najurgentnija, ni najskuplja poglavlja. Kada kažem najskuplja, mislim na ona čije realizovanje ima ogromna infrastrukturalna ulaganja i kao efekat dosta velike troškove, kao recimo poglavlje o energetici, poljoprivredi i slično. Kada se radi o konkretnom stanju u poglavlju 19, mi smo sada u fazi da smo dobili mišljenje da kao zemlja nemamo ni dovoljne kapacitete, ni izvore da pristupimo pregovaranju ovog poglavlja, već da treba da napravimo, školskim rečnikom rečeno, neku vrstu popravnog ispita. On predstavlja izradu akcionog plana, kojim vi pokazujete u kojim rokovima, u kojim procedurama i na koje načine, ćete uspostaviti te kapacitete, da možete da pregovarate o onome što je sadržaj poglavlja 19. Podsećanja radi, mi smo zemlja sa preterano visokom nezaposlenošću, sa siromaštvom daleko većim nego na prostoru EU i sa slabim socijalnim dijalogom, što ne daje nikakve pretpostavke da uđemo u pregovarački proces, već prethodno da treba da izvršimo značajna pobošljanja kroz taj akcioni plan.



Zašto još nije donet novi Zakon o štrajku, koji je pripremljen još 2011. i potom usklađen 2013. sa konvencijama Međunarodne organizacije rada?



– Meni apsolutno nije jasno zašto još uvek imamo zakon iz 1996, kada je u najmanje dve-tri prilike došlo skoro do konsenzusa oko novog zakonodavstva. Ono što je sporno u rešenjima jeste procedura i najava radi ulaska u štrajk, kao i pokušaj mirnog regulisanja spora pre nego što dođe do realizacije štrajka, te prostor na kome se štrajkuje. Svima je znano da mi već dve decenije u Srbiji nemamo nešto što liči na klasični štrajk, odnosno prekid rada da biste izdejstvovali bolje uslove za radnike i njihove sindikate. Naprosto imamo defanzivne štrajkove. Dakle, sporne tačke kreću od same najave štrajka, preko štrajkačke procedure koja traži da onaj koji ga pokreće vrši i povremenu anketu ostalih zaposlenih da li oni podržavaju te zahteve, sam pregovarački proces...



Šta donosi novi zakon u odnosu na važeći iz 1996?



– On bi trebalo da donese ovu vrstu sužavanja delatnosti u kojima je otežana ili zabranjena procedura štrajkova na vrlo minimalne delatnosti, jer je to kod nas bilo prerašireno i jasnije procedure utvrđivanja minimuma procesa rada. Kada se radi o društvenim delatnostima, čije je funkcionisanje neophodno za kvalitet života i nivoa usluga građana, da se stane sa tom pričom, da se štrajkači izmeste na neku livadu 10 – 15 kilometara od centra grada, jer to nigde nije praksa, Pogledajte radničke proteste u Londonu, Parizu ili Rimu, pa će te videti da je to tako. Da se vidi onda u rešenjima da postoji obaveza zaposlenih i samih štrajkačkih odbora da najave štrajk, ali isto tako da postoji i obaveza poslodavaca da ne najavljuju kaznene mere, dakle ne dovode rezervne radnike da okupiraju mesta zaposlenima koji štrajkuju ili stvaraju strah od posledica eventualnog štrajkovanja. I da zaposleni polako moraju da shvate da za vreme štrajka, za razliku od prethodnog modela, nema garantovanih zarada.



 Vladimir Đuričić

 

Bolje arbitražom nego na sudu



Kako biste objasnili šta znači to da je preko Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova do sada rešeno više od 4.000 individualnih i preko 70 kolektivnih radnih sporova?



– Činjenica jeste da mi nemamo više neku vrstu sudova rada ili odeljenja pri poslovnim sudovima za radne sporove, tako da je, recimo, klasična pravna zaštita zaposlenih u tim sporovima praktično nemoguća i dolazi jako kasno. Kada sudovi najčešće i uvaže pravo zaposlenih i vrate ih na posao - to je dug, trnovit, godinama trajući proces koji jednostavno frustira svakog onog koji će ući u tu vrstu procedure. Zato je neka vrsta mirenja i arbitraža nešto što je jako važno. I ono što je bitno, treba povećati taj broj miritelja i arbitara za mirno rešavanje sporova, kao i kapacitete Agencije za mirno rešavanje sporova, koja kod nas deluje već deceniju.