Kosovski čvor pred građanima, dve varijante za referendum

Iako je tu temu pokrenuo konkretnije još pre više od pola godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovih dana je najavio bez trunke dileme da će građanstvo biti kada je o KiM reč „vrhovni sudija”.

Kritičari koji su pre te objave tvrdili da je Vučić obećao Zapadu predaju Kosova, proglašavajući to njegovom samovoljom, sada su se usprotivili i referendumu, a pošto takvoj formi izjašnjavanja ne mogu zameriti manjak demokratije, njegovo eventualno rapisivanje okarakterisali kao zaklanjanje iza naroda. No, i pored toga što je politički etar trenutno isprepletan negacijama, ipak se mora konstatovati da se bilo kakav pokušaj rešenja statusa Kosova, ili njegovog dela, makar to bila, recimo, i Zajednica srpskih opština, ne može rešiti bez ustavnog referenduma. Jer sve ono čega u Ustavu nema, ili treba da mu se zvanično promeni i mrvica nadležnosti, mora proći kroz proceduru promene Ustava, koja je u takvim slučajevima nemoguća bez referendumskog izjašnjavanja. Druga varijanta bila bi da se pred građane izađu s konkretnim pitanjem jesu li za ili protiv, a koje bi sadržalo eventualno dogovoreno rešenje koje je Vučić spominjao. Potom bi, ukoliko ga građani podrže, Vlada i parlament krenuli u zakonsko sprovođenje te, dogovorene varijante.  

U proteklih 19 godina građani Srbije izjašnjavali su se na šest referenduma, čak pet puta u vreme vlasti Slobodana Miloševića, i to od 1989. do 1998. godine. No, mada je obaveznost sprovođenja donete odluke jedna od glavnih referendumskih odrednica, ipak to nije uvek bio slučaj. Najpre su se 28. marta 1989. godine građani izjašnjavali o ustavnim amandmanima koji su, kako je objašnjeno, vraćali Srbiji državni i ustavni suverenitet, i taj predlog je usvojen. S druge strane, iako su je građani izglasali na referendumu kao potencijalnu himnu, „Marš na Drinu”, ta kompozicija to nikad nije postala. Na referendumu 1992. godine većina je bila za zadržavanje petokrake na zastavi, kao i da grb ima oblik štita sa četiri ocila. I pored toga, Skupština Srbije ipak je donela odluku da se sa zastave skine crvena petokraka.

Potom sledi eferendum s pitanjem da li prvo doneti ustav pa raspisati prve višestranačke izbore ili obratno. Ogromna većina građana koji su izašli – 96,8 odsto – glasala je za prvenstvo Ustava. Održan je i referendum o potvrđivanju amandmana na Republički ustav, koji je predviđao održavanje prevremenih izbora u Srbiji, ali taj referendum nije uspeo.

Poslednji republički referendum održan je 28. i 29. oktobra 2006. godine. U skladu s Odlukom o raspisivanju referenduma, građani su se izjašnjavali o pitanju: „Da li ste za potvrđivanje novog Ustava Republike Srbije”. Izjašnjavanje je uspelo jer je izašlo 54,91 odsto biračkog tela. Predlog Ustava je prihvaćen pošto je izbrojano 3.521.724 glasa „za” i 97.497 glasova „protiv”.

Kada je neophodno raspisivanje referenduma? Kako je to propisano Ustavom, republički referendum se obavezno raspisuje radi potvrđivanja akta o promeni Ustava, ako se ta promena odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava. U skladu s Ustavom, referendum radi odlučivanja svih građana Republike Srbije raspisuje Narodna skupština, na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača. Akt o raspisivanju referenduma obavezno sadrži pitanje o kojem se građani izjašnjavaju.

U Srbiji su se građani jednom već neposredno izjašnjavali na temu KiM. Na predlog Vlade, Skupština Srbije raspisla je 23. aprila 1998. godine referendum o tome da li bi u rešavanju problema Kosova trebalo da učestvuju strani posrednici. Odazvalo se 73,05 odsto građana. Protiv učešća stranih predstavnika izjasnilo se 94,73 odsto.

S druge strane, i referendum iz 2006. godine, na kojem je donet važeći Ustav, na neki način jeste bio i izjašnjavanje o Kosovu. Naime, tada je, i pored žestokih kritika dela javnosti, KiM iz normativnog dela u kojem je stajalo po Ustavu iz 1990, preseljeno u preambulu.

Ustavom Srbije je prediviđeno da će se za regulisanje pitanja statusa autonomije KiM doneti poseban ustavni zakon, ali do toga nije došlo ni posle 12 godina. Kada je u igru uvedena Zajednica srpskih opština, predstavnici vlasti su u jednom trenutku najavljivali i tu mogućnost, ali tek posle okončanja  pregovora s Prištinom.

Pitanje o kojem se građani izjašnjavaju mora biti izraženo jasno, tako da se na njega može odgovoriti rečju „za” ili „protiv”, odnosno „da” ili „ne”.

Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji su upisani u birački spisak. Odluka o pitanju koje je bilo predmet izjašnjavanja na referendumu smatra se donetom ukoliko je za nju glasala većina građana koji su upisani u birački spisak, ako Ustavom ili zakonom nije za to predviđen veći broj.

Kad su se građani referendumom prethodno izjasnili o nekom pitanju, Narodna skupština je dužna da ga donese u skladu s voljom građana, najkasnije u roku od 60 dana. Ako građani referendumom nisu potvrdili akt, ili se nisu izjasnili za pitanje koje je bilo predmet izjašnjavanja, o tome se ne može se ponovo odlučivati na referendumu u roku kraćem od šest meseci.

S. Stanković