Fenomeni: Zapad više ne postoji

Zapad, jednostavno, više ne postoji, kazuje nam snažna intuicija.            

Britanski istoričar Timoti Garton Eš u intervjuu za Špigel rekao je, na pitanje da li još uvek postoji Zapad, da u ovom trenutku takvog geopolitičkog aktera više nema. Zapad je dospeo u krizu upravo s dolaskom Donalda Trampa na vlast 2016. i iako je još uvek moguće govoriti o zajedničkoj istoriji, kulturi i sistemu vrednosti, i uprkos tome što postoje kakve takve veze unutar Sevetnoatlantskog vojnog saveza - koje pak Tramp neprestano dovodi u pitanje (jer zašto bi njegov sin išao da brani Crnu Goru?), pa i drugih međunarodnih ustanova i ekonomskih odnosa, pitanje je da li je ovo samo prolazna kriza.            

Garton Eš dodaje da je Zapad nastao u ratu protiv nacističke Nemačke i održao se u Hladnom radu protiv Sovjetskog saveza. Kada su zajednički neprijatelji uklonjeni, nastali su problemi, da bi mnogi Evropljani danas upravo u Trampu videli - zajedničkog neprijatelja, a ne samo obrnuto - on njih. I još pre njegovog odlaska u Helsinki, pitali su se hoće li stanar Bele kuće praviti nekakve separatne „dilove” s Kremljem, kojima je inače sklon, za razliku od koordinisane akcije kojoj su čitave generacije američkih predsednika davale prednost.          

Nemački istoričar Hajnrih August Vinkler takođe tvrdi u svojoj poslednjoj knjizi da je „Zapad razbijen”. U poslednjih četvrt veka - počev od pada Sovjetskog saveza pa do rusko-ukrajinskog sukoba, Vinkler uočava „krizno stanje” Evropske unije, Sjedinjenih Država i „transatlantskog Zapada” koje više nije prolazna pojava. Temelji predstavničke demokratije su uzdrmani od strane populističkih pokreta a to spada u samu srž izazova za Zapad u celini. Danas Evropljani i Amerikanci različito tumače donedavno zajedničke vrednosti.           

I unutar same EU u poslednje vreme je dovedena u pitanje temeljna saglasnost oko normi: dve „neliberalne demokratije” kao što su Mađarska i Poljska, tačnije premijeri Orban i Moravjecki, sistematski suzbijaju podelu vlasti, što je ključni element pravne države, u korist izvršne vlasti i vlastitog populističkog vođstva. Sukob vrednosti s neliberalnim demokratijama u istočnoj Srednjoj Evropi što duže traje sve više podriva noseću konstrukciju EU.            

Ali i pre Starog kontinenta, kriza demokratije je počela u SAD, posle terorističkog napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington, posle kojih je američka administracija pod vođstvom Yorya Buša masivno ograničila individualna prava. Vikiliks Yulijana Asanža i dokazi Edvarda Snoudena o prismotri „Velikog brata” nad građanima SAD ali i ostatka sveta, sve sa vladama „prijateljskih zemalja” pride, jasno su dokumentovali narušavanje pravnog poretka na kome je počivao Zapad. Tramp je tu krizu demokratije još više zaoštrio. Moralni autoritet SAD  dramatično je opao, budući da je predsednik SAD postao nepredvidljiv, bez jasne koncepcije i odgovornosti.                   

Američki novinar i politički savetnik Vilijam Drozdijak, koji je tokom svoje karijere dopisnika Vašington posta iz Brisela prošpartao Starim kontinentom uzduž i popreko, u svojoj knjizi „Raspad” tvrdi da Evropi i SAD, da bi se zajedno održale, nedostaje cilj. Drozdijak, međutim, locira problem u Evropi: SAD mogu da igraju svoju globalnu vodeću ulogu jedino ako imaju snažnu Evropu na svojoj strani, ali takve Evrope više nema. EU je u krizi, i ne može da predstavi sebi ni kako će izgledati njena vlastita budućnost, a kamoli da odlučuje o kursu sveta. U evropskim je rukama hoće li Zapad kao koncept demokratije i slobode preživeti, piše Drozdijak, ili će prevladati autoritarni oblici vladavine. Mnogi regioni u Aziji, Africi i u Latinskoj Americi, koji su pokazivali veliko interesovanje za evropski model, danas će ga se, nezadovoljne, odreći, ako Evropljani i dalje budu tako nespretno delovali s njim.             

Drozdijak smatra da je Nemačka ključni igrač i da će se sudbina Evrope odlučiti u Berlinu. Mnogi smatraju da je Nemačka u krizi EU bila previše okrenuta svojoj dobrobiti. U Poljskoj, Mađarskoj ili Češkoj nacionalističke vlade se prema Briselu danas, pre svega zbog migrantske krize, odnose kao prema novoj Moskvi, za šta optužuju pre svega Berlin. S druge strane, izvan zapadne hemisfere kineski, ruski ili turski vlastodršci gledaju na pluralni i svetovni karakter zapadnog društvenog uređenja kao nešto što umire, kao i da samo jake vođe mogu da ih vode. To stavlja Nemačku u gotovo nemoguću poziciju.             

Desni populista Stiv Benon, Trampov idejni vođa, je kao glavnog američkog neprijatelja imenovao globaliste i njihovu agendu. Pre svega one koji se zalažu za internacionalno rešavanje velikih političkih tema poput promene klime i migrantskih talasa. Svaka zemlja bi trebalo individualno da nađe svoje rešenje, tvrdi Benon. Mnogi u EU sada veruju da je zajedničko rešenje nemoguće, da usklađivanje interesa ne daje rezultat. Ali, u stvarnosti, politika antiglobalista je do sada poslužila da sačuva yepove bogatih sponzora izolacionista, razaranjem autoriteta međunarodnih aktera, osporavajući bilo kakvo pravo drugima na kritiku američkog finansijskog kapitalizma. Protiv koga se bore političari kao što su Benon, Tramp, Faray, Viktor Orban ili Mateuš Moravjecki?            

Njihovi pravi neprijatelji nisu globalisti nego kosmopoliti, oni koji se još od antičke Grčke pozivaju na model življenja empatičnog građanina sveta, koji saosećaju s ljudima koji pate. U slučaju migrantske krize iz 2015. svako bi mogao sebi da predstavi šta to znači ako se neko selo u Siriji, naprimer, ujutru mora evakuisati. Kuda da krenu ti ljudi? To su Nemci u migrantskoj krizi sagledali bolje od drugih i nisu zatvarali oči poput mnogih vlada u svetu. To ne znači da bi Nemačka trebalo da primi sve izbeglice ovog sveta, nego da se potrudila da razume šta je potrebno da bi se okončalo izbeglištvo i uklonili njegovi uzroci.  

U Nemačkoj se kosmopolite kleveću i ismevaju kao „dobročinitelji” od strane AfD i desnih populista, ali taj destruktivni stav ne vodi ka tome da se konkretna politika menja, nego da se polarizuje društvo, pojednostave problemi i osude drugi. Kosmopolita uvek traži ono zajedničko, ono što povezuje ljude, i da toga nema ne bi posle Drugog svetskog rata bilo ni Deklaracije o univerzalnim pravima čoveka i verovanja u savez svih građana sveta u jedan poredak regulisan pravom i institucijama zarad očuvanja mira. Nasuprot tome, danas se radi na odbacivanju humanizma, razaranju poverenja i raspirivanju mržnje.

EU i Nemačka su u novoj svetskoj političkoj konstelaciji zapravo veoma izolovani, i oni moraju konačno da nađu svoje političko mesto u novoj situaciji u kojoj su egoistični interesi na prvom mestu. Tramp je samo karakterna maska takvog poretka. S druge strane, ni svet modernih država ne može da funkcioniše samo na personalizovanju i privatizovanju politike. Tramp ne želi da prihvati i ozbiljno uzme u obzir interese drugih država, nego je sve više njegova politika u skladu s duhovitim komentarom jednog američkog analitičara: za katastrofu koju mi izazovemo moramo da dobijemo barem pristojnu nadoknadu.            

Tramp misli da se moć mora keširati, a globalna moć pogotovo, kao i da se profit crpi iz nje, poput akcije kada je naterao saveznike da napune kasu NATO. Ali da li je u slučaju EU reč o samoodbrani, ili možda o tome da SAD potvrde status supersile u polarizovanom svetu? Možda evropske članice NATO i ne osećaju toliku opasnost od tih silnih „neprijatelja”, jer ih posle raspada Varšavskog pakta naprosto nema toliko opakih i jakih? Da li se bezbednost Nemačke, na primer, kao članice NATO - koji bi trebalo da je odbrambeni savez - odista brani u Hindukušu? 

Nejasni odnosi između globalnih interesa supersile SAD i regionalnih interesa EU jesu nasleđe Hladnog rata. Ali naspram EU ni Rusija nije globalna, nego samo regionalna sila. To će EU morati da shvati, možda ako ponovo proradi osovina Pariz - Berlin, ali ona još uvek nema zamah i sebe još uvek ne razume kao autentičnu političku veličinu. Umesto toga na delu je novi politički rascep unutar EU i Unija još uvek traži svoj vlastiti odgovor. Ako ga ne nađe, od Zapada neće ostati ni kamen na kamenu. Možda nećemo živeti baš u fašizmu, ali u nekom novom obliku totalitarizma - svakako.  

 Relja Knežević