Boris Stojkovski: Uvođenje Kosova u SE na mala vrata -nastavak kršenja međunarodnog poretka

Pre nego što se dublje upustimo u ovu analizu vredelo bi reći nekoliko reči o samoj organizaciji Savet Evrope, o čijem smislu i radu postoje nemale kontroverze. Savet Evrope je je regionalna međunarodna organizacija evropskih zemalja, čije se sedište nalazi u Palati Evrope (francuski Palais de l’ Europe) u gradu Strazburu. Ovaj grad se nalazi na granici Francuske i Nemačke, nekada je pripadao Nemačkoj, a danas je, pak u sastavu Francuske. Ovaj grad, kao i ceo pogranično područje Alzasa i Lorene predstavlja simbol pomirenja Nemačke i Francuske nakon viševekovnog sukobljavanja.

Osnovni ciljevi Saveta Evrope kao organizacije su:

unapređenje parlamentarne demokratije

poštovanje ljudskih prava

uspostavljanje vladavine prava

Savet Evrope je nastao potpisivanjem ugovora u Londonu 5. maja 1949. godine, kada su ga osnovale Belgija, Danska, Irska, Italija, Francuska, Luksemburg, Holandija, Švedska, Norveška i Ujedinjeno Kraljevstvo. Zanimljivo je da su upravo u okvirima ove organizacije nastala su prva zvanična obeležja ujedinjene Evrope: zastava, zatim proslavljanje, tj. obeležavanje Dana Evrope i evropska himna, Deveta simfonija Ludviga van Betovena, poznata i kao Oda radosti. Evropska Unija je kao Dan Evrope uzela 9. maj, umesto prvobitnog 5. maja, a izmenili su i zastavu Saveta Evrope u onu koju danas poznajemo. Savet Evrope danas ima 47 država—članica, s tim što je članstvo Rusije suspendovano 2022. godine zbog rata u Ukrajini.

U kontekstu svega što se dešavalo, a u vezi sa davanjem podrške da se pokrene procedura za članstvo nepostojeće države na teritoriji Republike Srbije, inače punopravne članice Saveta Evrope, vredi pogledati i kako su pojedini zapadni mediji kritikovali ovu organizaciju. Verovatno najviše se zatresla vest 2018. godine kada je britanski Gardijan pisao o istrazi povodom optužbi i sumnji na korupciju u slučaju nekih članova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Oni su, navodno, primali novac za glasanje, luksuzne poklone ili putovanja, koja su im, naravno, bila potpuno plaćena.

The Economist je još 2013. godine ozbiljno doveo u pitanje kredibilitet Saveta Evrope, a i brojne evropske nevladine organizacije su, svaka iz svojih razloga, preispitivale ulogu i značaj Saveta Evrope. Sa druge strane, i 2015. i 2017. godine projavljivalo je u medijima, uključujući i britanski Bi—Bi—Si da je Savet Evrope pored OEBS—a i svih organizacija Evropske Unije suvišan.

Dakle, kada se vidi istorijski put SE, ali i neke poslednje kontroverze, jasno je da se ne radi o organizaciji koja ima suštinski gledano veliku težinu u međunarodnim odnosima. Ali, ipak, ona predstavlja važnu kariku u evropskim poslovima i smatra se krovnom organizacijom koja štiti ljudska prava i vladavinu demokratije i njenih principa. Glasanjem o zahtevu prištinskih vlasti, to je sve direktno i flagrantno pogaženo. Analizirajmo redom.

Kosovo i Metohija je područje u Evropi gde jedan narod, Srbi, trpi svakodnevne progone, ubistva, skrnavljenje grobova, verske i kulturne baštine. Srpskom narodu na njegovoj zemlji, Kosovu i Metohiji, tamošnje privremene vlasti silom nameću registarske tablice, dokumenta, a u nedelju 23. aprila su nametnule čak i lažne izbore u većinski srpskim sredinama na severu Kosova i Metohije. Nadalje, od strane privremenih institucija vlasti na Kosovu i Metohiji gde su u ogromnoj većini Albanci, nameće se i otimanje i prisvajanje srpske kulturne i verske baštine, prekraja se istorija, a srpski narod se na svojoj vekovnoj teritoriji proglašava genocidnim. Na kraju, ali ne najmanje važno, značajan deo srpskog naroda, naročito u Metohiji i južno od reke Ibar živi u enklavama, u veoma teškim uslovima. Izloženi su čestim isključenjima struje i vode, kao i svakovrsnim drugim pritiscima, pretnjama, i na kraju i ubistvima od strane albanskih separatista i ekstremista.

Kada ovo sve znamo, a dobro je poznato koliko se strašnih zločina dogodilo na teritoriji Kosova i Metohija od strane albanskih terorista od 1998. godine pa sve do danas, postavlja se pitanje: o kakvoj vladavini prava je reč na toj teritoriji? Kako je moguće da jedna ilegalno otcepljena teritorija, na kojoj važi samo pravo jačeg, može da postane punopravna članica jedne organizacije čiji je osnovni proklamovani cilj zaštita ljudskih prava? Kako članica organizacije koja je za mir i demokratiju može da postane jedna teritorija, koja em nije čak ni država, em se na njoj ubijaju deca jer su Srbi, spaljuju se crkve i manastiri i ljudi drže u getima?

Ono što je dakle bilo na delu u Savetu Evrope na glasanju 24. aprila 2023. godine jeste dakle nastavak kršenja međunarodnog pravnog poretka. Ako malo pogledamo u prošlost, geneza je jasna. Najpre su albanski separatistički vođi naoružavani i podsticani na pobunu, potom su dobili vetar u leđa zločinačkom NATO agresijom 1999. godine, da bi za sva svoje (ne)dela bili nagrađeni priznanjem nekakve lažne države 2008. godine.

Međutim, treba pogledati i drugu stranu medalje, i videti da je glasanje u Savetu Evrope ipak dalo i neke veoma pozitivne rezultate. Španija, država članica EU i NATO vrlo principijelno stoji od samih početaka na stanovištu da ne priznaje tzv. Kosovo. Štaviše, i sportisti koji predstavljaju organizacije iz Prištine imaju ozbiljne probleme kada treba da se takmiče u Španiji, a svakako je ostalo zabeleženo kako su španski fudbaleri, od reda svetske zvezde ovog sporta, reprezentaciju fudbalskog saveza iz Prištine nazivali njihova reprezentacija, i oni, izbegavajući da koriste čak i ime pod kojim se naša južna pokrajina takmiči.

Osim Španije, poštovanje međunarodnog prava stiglo je i od Kipra, koji sam ima ozbiljne probleme sa svojom teritorijalnom celovitošću. Sa tim višedecenijskim pitanjem ova zemlja je primljena u EU, ali uprkos tome, kada je u pitanju suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje, Kipar je veoma dosledan u odbrani ne samo Srbije, već celokupnog međunarodnog pravnog poretka. Isto treba reći i za Rumuniju. Zanimljivo je da u ovoj zemlji ima izreka da Rumunija ima dva prijatelja: Srbiju i Crno more. Naša susedna zemlja je i ovog puta stala na branik odbrane međunarodnog prava, a podsetimo i oni su članica i EU i NATO i veoma čvrsto slede politički kurs prema Rusiji. No, uprkos svemu tome, poštuju i dosledno primenjuju najvažnije odredbe Povelje Ujedinjenih Nacija i štite međunarodni pravni poredak.

Mađarska je svakako jedno istovremeno i najprijatnije iznenađenje, ali to je postalo pomalo i očekivano. Iako su priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, čak je i predsednica Katalin Novak nedavno posetila Prištinu, ovo nije prvi put da glasaju u korist Srbije i međunarodnog prava. Mađarska je više puta bila uzdržana ili protiv kada je to Srbiji bilo potrebno da se spreči da teritorija pod vlašću privremenih institucija vlasti u Prištini bude primljena u neke međunarodne organizacije.

Stav Gruzije je od ranije poznat i to je zemlja koja takođe gazi jasno utabanim stazama međunarodnog prava, glasajući uvek dosledno za poštovanje svih normi priznatih svuda u svetu. Prijateljstvo sa zemljama kavkaskog regiona ogledalo se i u tome što je Azerbejdžan takođe uvek na strani Srbije kada je u pitanju njena politika očuvanja ne samo svog integriteta na Kosovu i Metohiji nego celokupnog prava koje sprečava da ceo svet sklizne u haos. Azerbejdžan je zemlja koja ima izuzetno bliske odnose sa Turskom, koja je, pak, nažalost, jedan od glavnih sponzora projekta nezavisnosti naše južne pokrajine, ali se u spoljnoj politici ove dve jako bliske zemlje očito ne slažu uvek.

Za Srbiju je svakako bio razočaravajući stav Jermenije, koja je napustila glasanje. To je svakako nešto na čemu treba raditi ozbiljnije u budućnosti, jer srpski i jermenski narod imaju značajne istorijske veze. Slično razočarenje se može osetiti i kada je reč o Slovačkoj, zemlji koja podržava integritet Srbije, ne priznaj jednostranu odluku Prištine o nezavisnosti, ali je na ovom testu ipak pokazala nedovoljnu čvrstinu. Grčka, pak, već dugo je na klackalici. Od zemlje koja je bila naš najstabilniji međunarodni prijatelj, koja je pomagala srpskom narodu i tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i tokom NATO agresije, sada imamo jednu kalkulantsku vladu u Atini. Dodajmo tome da Atina i Priština često otopljavaju odnose, a tu je povrh svega i stav grčke crkve o situaciji u Ukrajini, i nekanonskom delovanju Vaseljenske patrijaršije. To sve pokazuje da Grčka nije nimalo čvrsta u podršci Srbiji kao što je to nekada bila. Bosna i Hercegovina je svakako priča za sebe. Njena uzdržanost je posebno interesantna kada se uzme u obzir da se ono što je dopušteno prištinskim vlastima, nije Republici Srpskoj. Već su ozbiljni analitičari primetili da bi ovakav stav Bosne i Hercegovine bio na testu kada bi se glasalo o prijemu Republike Srpske u neku organizaciju ovakvog tipa.

Konačno, Ukrajina i Moldavija, nošeni obećanjima političkog zapada takođe su se uzdržale od glasanja. I jedna i druga se ubrzano nadaju da će ući u Evropsku Uniju i možda NATO, te da će postati branik širenju Rusije. Inače, ironija je da obe zemlje same imaju problem sa svojom teritorijalnom celovitošću, ali se njihove spoljne politike očigledno vode negde izvan Kijeva i Kišinjeva. Slučaj Ukrajine, zemlje koju je zadesila velika ratna nesreća, je posve indikativan. Predstavnici ove zemlje su glasali tek nakon konsultacija sa diplomatskim predstavnicima Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije i tada su se uzdržali od glasanja. Ukrajina i Moldavija su inače zemlje koje ne priznaju samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine i u tome su bile, činjenica je, uvek dosledne. Da li je ovo glasanje prosta želja da se nikome ne zamere, a opet urade nešto za svoje zapadne saveznike, ili nagoveštaj promene politike, ostaje da se vidi.

Zanimljivo je da je upravo Srbija ta koja poštuje integritet i suverenitet Ukrajine, te da se naša zemlja pritiska da uvede sankcije Rusiji i da stalno iznova potvrđuje da podržava ukrajinsku celovitost. Očigledno, bez razumevanja za tešku poziciju Srbije, zvanični Kijev glasa suprotno našim interesima. Sa druge strane, kao zemlja koja je pretrpela i rat, agresiju i sankcije, Srbija pomaže Ukrajinu. I dok vlast Vladimira Zelenskog progoni kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, stvara u savezu sa Fanarom lažnu crkvenu jerarhiju, prištinska uprava, sa sličnim saveznicima kao Ukrajina, radi isto Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A do skoro, i u Crnoj Gori je bilo slično. No, stav zemalja regiona, poput Crne Gore ili Severne Makedonije, Bugarske, Hrvatske je bio sasvim očekivan i od njih se očigledno ni ne može nadati poštovanju međunarodnog prava i podršci Srbiji.

Retki su slučajevi gde se u Savetu Evrope preglasava, jer se većina odluka obično donosi jedinstveno. No, jasno je da je ovde srušeno jedinstvo Saveta Evrope, da je, ne prvi put, dovedeno i u pitanje smisao te organizacije. No, ovo i ovakvo preglasavanje u SE predstavlja kršenje međunarodnog pravnog poretka, ne prvo, a zacelo ne ni poslednje. Dvoličnost i dvostruki aršini u zemljama političkog zapada i njihovih saveznika i satelita ponovo je došla do izražaja. Žolt Nemet, mađarski predstavnik u SE je dobro upitao da li je ovo bio pravi trenutak za ovakvo glasanje, u ovim veoma teškim svetskim geopolitičkim okolnostima. Sada je, nakon glasanja u Savetu Evrope, svakom dobronamernom i zdravorazumskom jasno kome na ruku ide rušenje međunarodnog poretka i dalje zaoštravanje situacije u Evropi.