„Dnevnik” u najjužnijoj srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji

takoreći nestvaran iskorak izvan omeđenih sela, ulica, kuća, lica... Dolazak njihovih novosadskih vršnjaka posle pet meseci u najjužniju srpsku enklavu na Kosovu i Metohiji, uverio ih je da mašta postaje stvarnost, u nadi da će u skorijoj budućnosti taj protok ljudi, poput robe, jer ekonomija najbrže ruši granice u čega smo se uverili na licu mesta, postati svakodnevan, lišen bilo kakvih netrpeljivosti, predrasuda i stega.

Od tihog novosadskog polaska i blage strepnje roditelja koji su, očigledno, više od sopstvene dece strahovali od puta u „nepoznato”, do srdačnih osmeha, zajedničkih zdravica, pesme i želja da se slični susreti što skorije ponove, a druženja postanu češća i trajna, prošlo je tek nešto više od 12 sati. Taman je toliko putnicima u autobusu bilo potrebno da iz Novog Sada stignu do Opštine Štrpce i osete svu toplinu domaćina koji su im otvorili srca i nastojali da se maksimalno revanširaju za sve ono što su njihovi mališani doživeli u nezaboravnom januarskom sedmodnevnom boravku u gradu podno Petrovaradinske tvrđave.

Na administrativnoj granici, prelazu na takozvanoj Beloj zemlji, odmah kod Končulja, naš autobus zaustavio se posle nepunih devet sati vožnje. Kosovska policija sa albanske strane insistirala je najviše na potpunoj dokumentaciji za maloletnike, sve u skladu sa akcijom sprečavanja trgovine ljudima. Niko zbog toga nije pravio veliki problem, te su ubrzo počela da se ređaju mesta i sela na putu do opštine Štrpce.

Posle nekoliko pređenih kilometara dočekao nas je izvesni Ivan iz Ropota, srpskog sela. Pošto smo videli čoveka koji po prelasku na stranu Republike Srbije menja tablice, Ivan nam je pojasnio da postoje sad tri vrste tablica: stare sa oznakom KS, privremene RP i one RKS, koje označavaju pripadnost Republici Kosovo. Srpsko stanovništvo, po prelasku administrativne linije ka Republici Srbiji, stavlja table s oznakom naših gradova, jer ovde, kao i „tamo”, važe drugačija pravila. Procedura je neumoljiva, a običan čovek muku muči.

I dok nam to priča, pokazuje brdo Prilepac, gde je rođen Knez Lazar... Nastavljamo dalje, a po zastavama istaknutim na terasama ili pak obojenim ogradama u srpsku trobojku ili crvenu pozadinu sa crnim orlom, jasno nam se daje do znanja na čijoj smo teritoriji. Tamo gde se vijore zastave Republike Kosovo, obavezno im društvo prave barjaci EU i SAD-a. U Gnjilanu zatičemo vojni garnizon za švedskom zastavom, a na ulasku u selo Parteš, sa većinskim srpskim življem, na tabli je precrtan sprejom naziv mesta na albanskom jeziku. Tamo gde većinu čine Albanci, precrtani su nazivi na srpskom.

Zajedničko svim pomenutim mestima, kao i za Ranilug, Budrig, Radivojce, Klokot, a naročito za ona kada se skrene ulevo ka Šar planini, jeste prelepa priroda i okoliš. Blage padine, okolna šumovita brda, tamno zelena boja kasnog maja... nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Nema ni najavljenih pljuskova i grmljavine, što je putnicima iz Novog Sada dodatno popravilo raspoloženje.

Na ulazu u Štrpce prvo smo uočili malinjake, a onda mesno groblje. Malinjaci su budućnost opštine, a grobovi, makar oni ishodovani ratnim stradanjima, nadamo se - prošlost. U to su nas uveravali i srdačni domaćini, pre svega član Privremenog opštinskog veća Živče Šarkačević sa svojim saradnikom Miroslavom Đorđevićem. Kažu da domaćinstvo sa zasadom maline na deset ari, godišnje čisto može da zaradi od 3 do 3,5 hiljade evra. A do pre nekoliko godina, malina se ovde kupovala na grame, tek toliko da se deca zaslade posle ručka. Danas, svi pokazatelji govore, slasnija je od čuvene ariljske, tako da dve hladnjače, uz treću koja treba da proradi, govore čemu se okreće ovdašnji stanovnik, naročito onaj koji bezuspešno traži zaposlenje.

Što se ostalih delatnosti tiče, mrka je kapa. Čuli smo da kosovske državne institucije polako privatizuju sva preduzeća, čime ingerencija države Srbije nad njima i de fakto prestaje. To će zadesiti i veterinarsku stanicu, trgovinska preduzeća, poljoprivrednu zadrugu i metaloprerađivački kombinat „Ivo Lola Ribar”. Jedino će, kako nam kažu ovdašnji opštinari, malo teže ići sa Ski centrom na Brezovici, koji je i dalje u nadležnosti Skijališta Srbije. Da bi ovaj objekat sa stazama i žičarama, koje je inače teško održavati, i zvanično prešao u ruke francusko-andorskog konzorcijuma, potrebno je položiti finansijske garancije u visini od 168 miliona evra, što je i za ovako bogate zemlje veliki novac. A ko se toga lati, moraće da u izgradnju investira čak 410 miliona evra (!), pa je otuda jasno zbog čega se ceo slučaj odugovlači, što Srbiji odgovara samo na papiru, jer ovdašnji živalj jedva čeka da počne da se investira u Brezovicu, pošto to može da obezbedi mnogo lepšu budućnost celoj opštini i ne samo njoj.

Kada je o onoj tužnijoj strani, u vezi s pomenutim grobljem reč, stvari stoje ovako: „Da li na sreću ili na žalost, ali Srbi i Albanci su ovde uvek živeli jedni pored drugih”, kaže Šarkačević i dodaje da baš zato, kada je ratno ludilo mnogima pomutilo razum, ovde nije bilo većih sukoba i zuluma. Jer, kako reče naš domaćin, bolje je živeti pored, nego protiv komšije.

Ali nije svakog stanovnika Kosova i Metohije zadesila takva sudbina. U nekadašnjem Domu penzionera i danas je nužni, „privremeni” smeštaj za izbegla i raseljena lica. Nabasasmo tako na dve bake, koje su zagazile u osmu deceniju, Slobodanku Ilić iz Uroševca i Živku Slavnić iz Prizrena. Privremeni smeštaj traje im, evo, već 17.godinu, a u čekanju na obećanu kućicu i parče obradive zemlje obe su sahranile muževe. Utehu im predstavlja činjenica da su im se kćeri poudavale, a sinovi poženili, da žive u Beogradu, Kragujevcu, Nišu... ali ih i u grlu stegne kada im odu u goste, a snaje i zetovi posle drugog dana počnu da prevrću očima i škrguću zubima, jer je to znak da se koferi, nanovo, moraju pakovati i opet pravac „privremeni” smeštaj. Da nije komšija, koje je ista muka snašla, ne znaju da li bi doživele i ove godine, slažu se obe, uz napomenu da su im i prve komšije, Albanci, iz Prizrena i Uroševca, bili u poseti.

Mladost je ono što budi nadu i daje veru u bolje sutra. Zajedničko, dakako. U ćaskanju sa grupom srednjoškolaca iz Gimnazije „Jovan Cvijić„, čuli smo da njima suživot sa Albancima ne predstavlja teškoću, jer je to njihova realnost i svakodnevnica. Nedostaje im, vele, malo više zabave, pa se zahvaljuju Bori Čorbi, što im je u nekoliko navrata organizovao posete Beogradu. Žale se i na nedostatak zaposlenja, ali su svesni da, što se toga tiče, ni u Centralnoj Srbiji, baš kao ni u Vojvodini, nije mnogo bolje.

Na priredbi upriličenoj u OŠ „Staja Marković„, čuli smo poj za pesmu veoma talentovane dece, izuzetnih vokalnih mogućnosti. Kada se priredba završila, a deca iz Štrpca svoje vršnjake iz Novog Sada poveli na konak svojim kućama, jedan od tih „slavuja”, trinaestogodišnji Tomislav Milovanović, koji je upravo u petak proslavio rođendan, zadovoljno je ubacivao tenisku lopticu u koš na obližnjem školskom terenu. Ponosno nam je otkrio da je na takmičenju „Prva šansa” u Gračanici osvojio treću nagradu, koja mu je i omogućila da se okuša u poznatom TV šou programu „Zvezdice” na ružičastoj televiziji. Ipak, neostvareni san mu je da bude u publici na „Egzit” festivalu, na koji će, kako mu je sestra obećala, ići kada još malo poraste. Eto prilike za organizatore ovog čuvenog festivala da jednog mališana, koji još u Novi Sad nije kročio, obraduju pozivom da im u julu bude gost na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Tekst i foto: Sava Savić

Nastavnici i deca

Osnovnu školu „Dušan Radović„ u Opštini Štrpce predstavljali su: direktorka Slavoljupka Mihajlović, njena pomoćnica Olivera Racić i učenici Milica Mačkić, Jovana Mitrović, Sara Stamenković, Rastko i Natalija Nedeljković i Anja Obradović. Iz OŠ „Žarko Zrenjanin” na Kosmetu su bili nastavnici Slađana Vojnović i Vojislav Živkov, te učenici Lena Markov, Miodrag i Lena Malešev, Luka Balaž i Filip Akin. Kako je istakao Goran Bajšanski, predsednik Udruženja građana „Novi Sad”, oni nisu mogli da promene okolnosti i okruženje dece iz Opštine Štrpce, ali su ih učinili srećnim i uverili da u Novom Sadu ima mnogo onih koji misle na njih.

Od kuckanja poruka do zagrljaja i suza

Kada je jednoj od učenica iz OŠ „Žarko Zrenjanin”, prilikom polaska na put u Štrpce otac, poželevši srećan put, naglasio „da se čuva”, lakonski mu je odgovorila: „Koga da se pazim, pa ja tamo sve poznajem”. Tako razmišljaju deca, a Lena Markov sjajno je upoznala drage goste iz Štrpca prilikom njihovog boravka u Novom Sadu, te je bezbrižna krenula njima u goste. Njena majka, Slobodanka, priseća se prvog susreta, kada su vršnjakinje, svaka za sebe, prvi sat posle upoznavanja provele uz kuckanje poruka na mobilnom telefonu, da bi posle organizovane žurke sve postalo drugačije, te su suze i zagrljaji prilikom rastanka trajali dugo, označivši jedno novo, neraskidivo prijateljstvo.

Interesenata sve više

Na pomisao da deca treba da im putuju na Kosovo, pa još u najjužniju srpsku enklavu, mnogi roditelji nisu bili spremni da prihvate takvav rizik. Posle ove posete, sigurno je da će od roditelja koji su pratili svoju decu iz prve ruke čuti iskustva, te će dogodine, sigurni smo, i broj novosadskih đaka biti veći. Kada je o deci iz Opštine Štrpce reč, koja će u januaru sledeće godine po treći put biti gosti Novog Sada, broj zainteresovanih nadmašuje kapacitete jednog autobusa.  Direktori škola „Staja Marković„ i „Šarski odred”, Mile Stojanović i Slobodan Pavletović kažu da se sada suočavaju sa činjenicom da je konkurencija tolika da će morati da vode računa o tome kome će ukazati poverenje da poseti Novi Sad, a da će se pre svega rukovoditi time da mesta bude za one koji do sada tu priliku nisu imali.