JOVANOVIĆI - VAKINI Znamenita novosadska porodica, seljačka aristokratija koja je prkosila nezdravom talasu urabanizacije početkom prošlog veka

Taj, sada već, nesvakidašnji primer građanske arhitekture u Novom Sadu, u srcu baštovanskog kvarta - Rotkvarije s početka 20. veka, pripada porodici Jovanović, koja se od onih s istim prezimenom razlikuje po špicnamenu – Vakin.

Vakini su se, prema predanju, koje je čuvena istoričarka umetnosti i dugogodišnja upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog dr Vera Jovanović pretočila u monografiju o svojoj porodici, doselili još u vreme Seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem i među najstarijim su familijama u Novom Sadu. Nastanili su se na području Rotkvarije, gde su imali bašte i kuće, a na Sajlovu salaše. Bavili su se zemljoradnjom, u prvom redu baštovanstvom, vinogradarstvom,ali i trgovinom.

Bili su imućni i ugledni, toliko da su ih do polovine 20. veka zvali – seljačkom aristokratijom. Oduvek su živeli u današnjoj ulici Kraljevića Marka, nekadašnjem Pejićevom sokaku, u kom je do tog doba svaka druga kuća pripadala nekom od Vakinih. Nadimak inače nose po jednom od dalekih članova porodice, Vasiliju, Vasi ili Vaki, za kog se zna da je bio vlasnik kafane, imao odlično vino i bio pevač na dobrom glasu, popularan među Novosađanima, koji su ga od milošte i nazvali – Vaka.

Rodonačelnikom novije grane ove brojne porodice smatra se Stefan Jovanović (1825–1879), koji je u braku sa Julijanom Slankamenac imao petoro dece: Jovana, Danila, Tošu, Milana i Milicu. Među njima najistaknutiji član bio je Jovan (1850–1907). Ugledni privrednik, kao član

Crkvenog odbora pomagao je obnovu Saborne i Uspenske crkve, i bio vatreni pristalica Svetozara Miletića. Najstariji sin Milan (1880–1928), jedno od petoro dece koje je imao sa Hristinom Saranda, bavio se vinogradarstvom i uzgajao svinje za izvoz. On je zaslužan za podizanje porodične kuće s početka priče, ispod koje se prostiru dva podruma čiji kapaciteti domašuju 150.000 litara.

Sudeći prema onome što je zabeležila u porodičnoj monografiji Vera Jovanović, svi su se u familiji bavili vinogradarstvom, a najistaknutiji među njima bili su Milan i njegov sin Georgije - Đura (1902–1996). Vinogradi su im se prostirali na Vezircu, u Kamenici, Karagači i Sajlovu. Milan je imao 20 jutara vinograda i za njega se kaže da ih je „držao kao parkove“. Kakav je bio u vinogradu, takav je bio i u podrumu. Na nedavnom programu posvećenom Vakinima u galeriji izdavačke kuće „Prometej”, u okviru ciklusa posvećenog znamenitim novosadskim porodicama, novinar i enolog Petar Samaryija rekao je da bi mnogi današnji vinari pozavideli Milanu na podrumu. Milan je, inače, vodio i dnevnik o radovima u vinogradu i podrumu, a na svakom bi buretu, od njih dve stotine po 500 i 600 litara, koliko ih je moglo u podrum da stane, ispisivao kredom sortu, potes iz kog je grožđe... I, naravno, veoma je držao do kvaliteta vina. U Novom Sadu još ima onih koji su kupovali vino od Vakinih i tvrde da je bilo vrhunsko.

Nakon Drugog svetskog rata dugo je odolevao krčenju vinograda, čemu su mnogi tadašnji vinogradari pribegavali jer im je zakonom bilo zabranjeno da proizvode vino za prodaju. Mogli su to da rade samo za svoje potrebe, a grožđe predaju velikim kombinatima od kojih su, po pravilu nedovoljnu nadoknadu, pri tome još i neredovno dobijali. I generalno ne pamte Vikini posleratno doba po dobrom. Đura je proveo neko vreme u zatvoru i samo zahvaljujući komšiji, čiji sinovi su bili partizani, oslobođen je, ali mu je zaprećeno da ne sme da priča o onome što je video dok je bio iza rešetaka. Trpela je porodica i druge oblike torture. Nova vlast im je oduzimala zemlju, useljavala nepoznate ljude u kuću, razrezivala porez veći nego što su svi ostali zajedno u ulici plaćali...Od gazde koji je to svojim radom kao i preci postao, Đura se pretvorio u kulaka... S njim se ugasilo vinogradarstvo u porodici, ali su kao dokaz toga kako je bilo negdar ostali fasadni ukras na kući i predmeti koje su koristili u proizvodnji.

U Kraljevića Marka 37 danas žive Đurina kćerka, devedesetogodišnja Vera Jovanović i njen bratanac, Georg (1954), konzervator za papir u Biblioteci Matice srpske u penziji, sin Nikole, koga je Đura, pored Vere i Milana, imao u braku sa Milicom Kerac. Georg se seća priča, koje su se prenosile u porodici, kako je njegov pradeda Milan izvozio povrće u Beč, u kojem je imao čak i kancelariju. To je povrće u toku poslepodneva dopremano na ranžirnu stanicu, koja se nalazila pored sajma, i odatle je vozom prevoženo do Vijene, čiji stanovnici su već narednog jutra mogli da kupe svežu robu sa novosadske Rotkvarije.

Zorica Milosavljević