ZNAMENITE NOVOSADSKE FAMILIJE - JOVANOVIĆI Imao je Pavle Simić kome slike ostaviti

Ne spadaju ti Jovanovići u red onih koji su po starom običaju poneli kakvo špicname, što nosioce istog prezimena međusobno razlikuje, već njihova osobenosti jesu veze sa drugim znamenitim novosadskim familijama - Branovački, Simić, Moč i Borota.

Po rečima lekara-interniste dr Dušana Jovanovića, koji za sebe kaže da je sedma generacija tih Jovanovića u Novom Sadu – i živi u kući na uglu  Pašićeve i Grčkoškolske ulice, koja je u posedu porodice od kraja 19. veka – oni su poreklom iz Like. U ove krajeve došli  su preko Golubinaca, gde se obreo jedan od dvojice sinova kome je zapalo da prema pravilima koje je uvela Marija Terezija, bude graničar. Rodonačelnikom se dakle smatra Grigorije, graničarski krojač, a Gavril odnosno Gavra (1801–1862) iz Golubinaca, advokat po struci, prvi se iz porodice zvao Novosađaninom. Njegov pak rođeni brat bio je episkop gornjokarlovački Evgenije Jovanović.

Gavril je bio beležnik u novosadskom Magistratu, a potom protokolista u Sreskom i Oblasnom sudu. Sa Milicom (1832–1880), kćerkom Stevana Branovačkog, potonjeg gradonačelnika i predsednika Matice srpske, imao je trojicu sinova – Dušana, Vladislava, koji je rano preminuo, i Milutina. Dušan (1853–1898) je takođe bio pravnik. Međutim, kratko se bavio advokaturom već se posvetio porodičnoj ekonomiji. U braku sa Marijom, rođenom Mijatović, dobio je četvoro dece: Gavru, Ekatarinu, Teodora i Milicu, pijanistkinju, kasnije udatu za Aleksandra Moča.

Prvi od Jovanovića u svet medicine kročio je narečeni Milutin, školujući se za lekara u Pragu i Beču. Bio je potom ugledan gradski lekar u Zemunu. Umro je u Novom Sadu 1893, a opelo su mu u Sabornoj crkvi služili stric episkopa Irineja (Ćirića) Milan Ćirić, Lukijan Bogdanović, potonji patrijarh, i episkop Mitrofan Šević. Imao je tri kćerke.

Unuk prvog Jovanovića iz ove porodice u Novom Sadu, Teodor -Toša (1891–1931), završio je ekonomiju, a radio je u Srpskoj trgovačkoj banci. Bio je oženjen Milkom, rođ. Ćirić, čija je majka Mara, kćerka poznatog novosadskog slikara Pavla Simića. Dobili su dvojicu sinova – Milana i Dušana, i kćerku Maru. Milan (1920–1994) je bio advokat koji će imati i sopstvenu advokatsku kancelariju. U braku sa Draginjom Kozarski, dobio je Dušana (1951), lekara-internistu, i Ivana (1958), elektroinženjera, čija kćerka Višnja živi u Kanadi i bavi se – advokaturom.

Drugi Tošin i Milkin sin –Dušan (1922–2008), lekar i univerzitetski  profesor, radni vek je proveo u pokrajinskoj bolnici. Smatra se osnivačem dečje hirurgije u Vojvodini, a država Izrael nagradila ga je Medaljom pravednika za spasavanje Jevreja tokom Drugog svetskog rata – delo o kom se u porodici još uvek priča, a zvanično malo zna. Supruga mu je bila kćerka gradonačelnika Branislava Borote, Jovanka, profesorka istorije. Njihova kći Mara (1953) udata Sterio, pedijatar u penziji, lekarsku karijeru je izgradila u Americi.

Kuću, koja je na izvestan način i zaštitni znak porodice, na uglu Pašićeve i Grčkoškolske 10, Jovanovići su nasledili od, kako su je svi zvali, tetka Kaće - Katarine Dimitrijević, za koju se veruje da je bila  Gavrilova sestra. I ona povezuje ovu porodicu sa još jednom znamenitom ličnošću koja je ostavila neizbrisiv trag u arhitekturi Novog Sada i Sremskih Karlovaca. U pitanju je arhitekta Vladimir Nikolić.

 Milica Branovački, žena prvog Jovanovića u Novom Sadu, Gavrila – Gavre, bila je vrlo inteligentna i duhovita žena, aktivna u društvenom životu, posebno u akcijama rodoljubivog i humanitarnog karaktera. Njen angažman, međutim, nije prijao Gavrilu, koji ju je optužio za neverstvo, te nazivao ružnim imenima i pretio joj. Kasnije će se ispostaviti da su to bili znaci njegove bolesti. Milica je podnela tužbu protiv muža posle šest godina braka, a sud je doneo odluku o odvojenom stanovanju. Gavril je upućen na lečenje u sanatorijum u Budimu. Preminuo je na salašu tasta Stevana Branovačkog kod Sente, koji je o njemu brinuo nakon otpuštanja iz bolnice.

- Na tom mestu je bila kuća koja nije izlazila na ulicu i u njoj je živela Katarina - pripoveda dr Dušan Jovanović. - Pradeda Dušan dobio ju je na poklon ili ostavinom od tetka Kaće. Pošto je postao otac, morao je da je proširi jer je postala tesna, i dograđuje je sa prijateljem iz Beča, Vladimirom Nikolićem, te tako nastaje današnja kuća na lakat. To je mešavina građansko-poljoprivredne kuće budući da je imala ambar i deo za životinje, zato što su negdarnji Jovanovići posedovali više od 50 hektara obradive zemlje prema Rumenci. Kasnije je deo prema Pašićevoj pripao Toši, a deo u Grčkoškolskoj njegovoj sestri Milici Moč.

Ova kuća na lakat, a i sama porodica Jovanović čuvar je i uspomene na slavnog slikara Pavla Simića, koji se orodio sa Jovanovićima, tako što mu se unuka udala za jednog od njih. Deo njegovih slika prenosi se na nove generacije u porodici. U porodici se čuva i pečat čizmarskog ceha iz 1850. godine, što je još jedan dokaz trajanja. Pripadao je Arseniju Ćiriću, čizmaru, jednom od osnivača i prvom predsedniku Zadruge Srba zanatlija Novosađana. On je bio deda po ocu žene Toše Jovanovića, Milke Ćirić, malopre pomenute unuke Pavla Simića. 

Zorica Milosavljević