Zar nije starenje privilegija? Umetnošću protiv ejdžizma

Deset godina kasnije, nakon decenije angažovanog rada i zagovaranja prava starijih građana, pokret koji je osnovala Megi Kun, sa ciljem aktivizma, nekad i radikalnog aktivizma među populacijom starijih, ostvario je svoje najveće dostignuće – američki Kongres je 1986. zabranio obaveznu starosnu granicu za odlazak u penziju za većinu poslova. Danas jedna od tri osobe u Evropi, kako mlada, tako i stara, prijavljuje da je bila žrtva „ejdžizma“, fenomena koji je, prema Globalnom izveštaju Ujedinjenih nacija, rasprostranjeniji od rasizma i seksizma. Procenjuje se da se oko 6,3 miliona slučajeva depresije u svetu može pripisati ejdžizmu.

- Radila sam u svom privatnom restoranu u Somboru sve do penzije. Potom sam došla u Novi Sad i sada tu živim. Dolaskom u novu sredinu prvi put sam se osećala staro i bespomoćno - kaže nekadašnja ugostiteljka i kuvarica Milka Dmitrašinović. - Do tada nisam ni znala šta su ejdžizam i diskriminacija starijih osoba. Prvi put sam to osetla odlaskom kod lekara. Na zakazan termin sam u čekaonici provela celo radno vreme. Bez izvinjenja mi je rečeno da dođem sutra (ionako imam vremena napretek - reči dežurne sestrice). Fond PIO je posebna priča. Za zaposlene na šalterima penzioneri su dokoni paraziti koji žive na njihovoj grbači.

Nekadašnja bibliotekarska savetnica Biblioteke Matice srpske Jasna Kartalović, sada u penziji, kaže da je, zahvaljujući porodici, zdravlju i zdravom okruženju, bila pošteđena neprijatnosti što stari, ali da je nemoguće ne čuti priče i ne osetiti stid i ljutnju zbog iskustva drugih kojima je jedina „greška“ to što su stari.

- Zar nije starenje privilegija, onaj BINGO koji život ne pokloni svakome?! - pita se Jasna Kartalović.

Kao Evropska prestonica kulture, Novi Sad je pitanje ejdžizma otvorio kroz jezik umetnosti i to na nesvakidašnji način, ne samo u godini prestižne titule, već i u trenutku krize koja je pogodila ceo svet – pandemije koronavirusa, a koja se posebno, na različite načine, odrazila na stariju populaciju. To nije bio samo zadatak skretanja pažnje na tu važnu temu, već i na uključivanje starije populacije u kreiranje i učestvovanje u programu, što su neki od njih prvi put iskusili. Neki su se čak prvi put i susreli sa terminom „ejdžizam“.

Šta on znači i koliko nam je poznat? Ejdžizam je opšteprihvaćeni globalni termin kojim označavamo stereotipe, predrasude i diskriminaciju sa kojima se starije osobe suočavaju u društvu, svakodnevnom životu, zajednici, porodici, a neretko i u odnosu sa drugim starijim osobama. Pripremajući nove projekte, koji se negde nastavljaju na započete procese i iskustva u okviru Evropske prestonice kulture, za šta je inspiracija bila upravo primer sa početka ovog teksta, glumica i dramski pedagog Branka B. Bajić i glumac, menadžer i istraživač u kulturi Lazar Jovanov ističu da su došli do poražavajućih podataka, koji pozivaju na hitne akcije, a izazovi su prisutni širom Evrope.

- Stariji se osećaju diskriminisanim, posebno kada dođu u kontakt sa institucijama, tražeći informacije ili usluge u svim aspektima života: zdravstvena zaštita, penzijsko i invalidsko osiguranje, imovinska prava, stanovanje, obrazovanje, kultura, sport, kao i u oblasti javnog informisanja i medija - kaže Branka B. Bajić. - Starije osobe su često diskriminisane na radnom mestu ili tokom zaposlenja. Starije osobe sa invaliditetom, koje se suočavaju sa izazovima u korišćenju javnih prostora i prevoza, posebno su pogođene diskriminacijom. Među zemljama EU, percepcija diskriminacije starijih ljudi je posebno visoka u istočnom delu bloka, a starije žene su posebno diskriminisana grupa. Skoro dve od tri žene starosti 50 i više godina redovno se suočavaju sa diskriminacijom, ističe Bajićeva, koja je temom ejdžizma počela da se bavi pre deset godina, na projektu „Teatra zajednice„ u opštini Čukarica u Beogradu sa „POD Teatrom„. Od tada je sa kolegama, i lokalno i internacionalno (evropski projekat CARAVAN NEXT), uradila veliki broj predstava, performansa i radionica sa grupom starijih i mladih osoba.

Novi Sad je 2016. godine proglašen Evropskom prestonicom kulture za 2021. godinu, međutim 2020. svet je zadesila pandemija koronavirusa. Godina titule se pomera, ali je Novi Sad brzo odreagovao i, kao pravi grad kulture, okupio umetnike oko jedne ideje, a to je posebno kreiran, onlajn sadržaj. Pored toga, Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ tada je posebnom akcijom, u saradnji sa kompanijom „IDEA”, podelom specijalnih poklona, ukazala zahvalnost novosadskim umetnicima i kulturnim radnicima u penziji, koji su svojim radom i zalaganjem doprineli kulturnoj sceni Novog Sada i iza sebe ostavili brojne legate. Tada je pokrenut i prvi konkurs „Umetnici. Sad“ koji je imao za cilj da pruži podršku lokalnoj sceni, a na tom prvom konkursu učestvovala je i Branka B. Bajić sa projektom #seNiorStakeover.

- Sa kolegom, rediteljem Filipom Markovinovićem okupila sam grupu novosadskih penzionera i, kroz formu dokumentarnog filma, zabeležili smo njihova (ne)kretanja, razmišljanja i generalno, odnos prema situaciji u kojoj su se zadesili - priča Branka B. Bajić. - U godini titule smo sa Udruženjem penzionera „Seniori” realizovali projekat „Vintidž Teatar“ koji je rezultirao predstavom „Kad porastem biću star/a“. Učesnici projekta „Kad porastem biću star/a“ bili su ponosni na to što su uradili. Niko od njih ranije nije učestvovao u takvom pozorišnom procesu, koji je njima dao prostor da se izraze, iskažu svoje stavove, osećanja, prenesu svoja iskustva i iskustva drugih. Tokom procesa mnogi od njih su se prvi put susreli sa terminom ejdžizma. I sada nas mnogi od njih zovu da pitaju kada nastavljamo. Reakcije publike su to i potvrdile. Ljudi su plakali, smejali se, zamislili se. Videli smo da niko nije ostao ravnodušan. Svakako su bili dirnuti.

Jasna Kartalović i Milka Dmitrašinović bile su jedne od učesnica u predstavi „Kad porastem biću star/a“.

- Dok sam radila bila sam veoma uspešna poslovna žena. Odlaskom u penziju na neki način sam se izgubila, izgubila sam sebe kao ličnost. Nisam se snalazila u toj ulozi penzionera. Razmišljala sam kako, gde i na koji način da se pokrenem. Slučajno sam pročitala Fejsbuk objavu Branke Bajić o početku rada „Vintidž Teatra“. Došla sam i oduševila se, ponovo sam pronašla sebe. Tokom rada na projektu od ostalih učesnika sam doznala sa kakvim se sve problemima suočavaju. Ne samo u zdravstvu i ostalim državnim ustanovama, nego i u porodici, i u svakodnevnom životnom okruženju - seća se Milka svog iskustva, a da je ono bilo dragoceno potvrđuje i Jasna. - Upoznala sam slične sebi i one drugačije. Da, starimo svako na svoj način, ali društvo, odnosno sistem koji sve nas etiketirane sa „65 “ iz patrijarhalnog društva, u kojem se znao poredak mladih i starih, brzinom komete prebacuje u neokolonijalizam, u beznađe i propadanje. Sabrani iz raznih udruženja penzionera pozivali smo jedni druge da se okupimo i da kroz druženje pružimo svojim iskustvom mladima poruku koju neće pročitati kao reklamu na TV-u, ni na društvenim mrežama, internetu. Posle predstave „Kad porastem biću star/a“, mladi su izašli suznih očiju, a naši ispisnici sa osmehom i čestitajući nam - kaže Jasna.

Branka B. Bajić dodaje da ovakvi procesi, neosporno, otvaraju ljude, osvešćuju događaje, priče, mehanizme - lične i društvene za koje ljudi nisu ni znali da imaju ili su ih zaboravili.

- Recimo, vežbajući jednu monološku scenu, jedna učesnica sve vreme govorenja teksta glavu drži dole ka podu. I mi je vraćamo desetinama puta sa indikacijom da tekst govori uspravne glave. A ona sad, već malo i iznervirana i samom sobom i nama koji je vraćamo, besno kaže: „Kako da držim glavu gore kad ceo život radim, a direktor, kad me vidi da sa nekim razgovaram, opominje me da spustim glavu i radim!?“ - objašnjava Branka.

Lapot – film o senicidu savremenog doba

Branka je sa Lazarom Jovanovim i još nekoliko kolega umetnika osnovala udruženje „Artičoka“ u želji da imaju bazu za bavljenje angažovanim participativnim umetničkim projektima. Upravo će to udruženje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu realizovati projekat u vezi sa Brankinom doktorskom umetničkom disertacijom koja se bavi istraživanjem antropologije starosti kroz performativne umetničke medije, analizom metodologija primenjenog pozorišta za populaciju starijih i kreiranjem novog metodološkog pristupa u radu sa ovom populacijom. Pored toga, ovo udruženje upravo snima i kratki igrani film sa srodnom problematikom senicida „Lapot„.

- Reč je o fenomenu napuštanja najstarijih članova porodice, sa očekivanim fatalnim ishodom , koji bi mogao biti okončan ritualnim ubistvom ili samoubistvom najstarijeg člana porodice - objašnjava Bajićeva. - Najpoznatija pretpostavka za ovaj mitski senicidalni ritual svakako je ekonomska: u teškim društvenim okolnostima kada je bilo teško doći do hrane, svaka usta koja nisu mogla sama sebi da pribave hranu bila su teret. Jezikom kratkog igranog filma bavimo se Lapotom savremenog doba. Ova društvena porodična drama otvara pitanje odgovornosti brige o starima unutar porodice. U Srbiji, kao i u mnogim drugim kulturama, npr. u Japanu, lojalnost roditeljima i negovanje starijih članova porodice utkani su u tradiciju. Međutim, savremena porodična paradigma se menja, rodne uloge se menjaju, ljudi moraju mnogo da rade da bi zaradili za pristojan život. Kao rezultat, mnoge porodice pokušavaju da uvedu svoje roditelje u staračke domove. U Srbiji postoje negativne društvene predrasude prema onima koji svoje starije članove smeštaju u staračke domove, čak i kada su razlozi za to opravdani i racionalni. Ipak, kod nas postoji ukorenjena društvena percepcija da je to jedan od načina da se izbegne odgovornost brige o starima, da ih napuštate. Takva percepcija staračkih domova, kao krajnjeg odredišta, bila je polazna tačka za ovaj scenario.

Premijera filma se očekuje na jesen ove godine, a Lazar i Branka veruju u uspeh ovog filma, jer režiju i scenario potpisuje Ognjen Petković, naš višestruko nagrađivani i međunarodno priznat reditelj kratkog metra.

U okviru EPK projekat za održivu metodologiju

Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i u ovoj godini nastavila je da se kroz umetnost bavi temom ejdžizma i to kroz projekat „Age Against the Maćine„, u saradnji sa Crvenim krstom Srbije i partnerima iz Portugalije, Italije, Poljske i Danske. Jovanov, koji kao saradnik za programska partnerstva u Fondaciji radi na tom projektu, kaže da je namera da se stvori međunarodna mreža solidarnosti, koju će činiti pet gradova iz pet EU zemalja koja će se suprotstaviti problemima diskriminacije starih osoba i nejednakom društvenom i ekonomskom tretmanu i statusu starijih lica u Evropi, koristeći kombinaciju različitih participativnih pozorišnih metoda.

- Kroz međugeneracijsku saradnju i umetnički aktivizam, nameravamo preispitati postojeće zakone i politike u Evropi, uključujući zemlje kandidate, koji se tiču starije populacije, promovišući jednakost i ljudska prava kao osnovne vrednosti EU. Posebno ćemo se baviti temama diskriminacije starijih lica, naročito starijih žena, u socijalnim politikama, zdrav-

stvenom sistemu, medijima i kulturi. Osnovna ambicija projekta je da promenimo sliku o starijim ljudima, koja je rezultat diskriminatorskih predrasuda, te da damo doprinos poboljšanju kvaliteta života starijih sugrađana, oslanjajući se na međugeneracijsku solidarnost. Kroz saradnju društveno angažovanih umetničkih kolektiva i stručnjaka u oblasti prava starijih osoba, stvaramo jedinstvenu hibridnu održivu metodologiju za rad sa višegeneracijskim zajednicama, koja je efikasna u osnaživanju građana, zasnovana na zajedništvu, solidarnosti, uključivanju i aktivnom učešću u društvenom životu - objašnjava Jovanov.

A čemu sve to? Postavlja pitanje Jasna Kartalović.

- Verujemo u reč napisanu i glasno izgovorenu, u predstavi je to i vapaj, jer sve je iskustveno potvrđeno, zato je to naše oružje kojim k(p)ucamo na savest društva i otvaramo oči mladima. Problemi u porodici, zdravstvu, materijalno propadanje, kulturološko nipodaštavanje, život na margini... ima li kraja? „U početku beše Reč…” Ja verujem u TU reč, u snagu lepote reči, dobrotu, istinu, umetnost, a glasnogovornicima ljubavi dajem svoj glas jer verujem da će oni promeniti svet nabolje. Da li je to pravi način? Videćemo.

B. Pavković