Zanimljivi Novosađani: Unikatni umetnički izraz Meri Mišić

Ona kaže: „Ekseri, trodimenzionalne slike... S jedne strane vidite apstraktne, a s druge su komercijalne: apstraktno sam ja, a od komercijalnog živim. Svi koji dođu kod mene, tvrde da su ovako nešto svuda tražili, ali nisu našli. Ja im kažem „Ljudi, sigurno postoji još negde u svetu, nisam jedina.” Ali ova tehnika je samo moja zato što sam je ja izmislila“.

Pre 30 godina Meri je napravila prvu sliku koja se danas nalazi s desne, „apstraktne” strane ateljea, „njene”. Ta slika nije na prodaju, za nju je vezana posebna emocija, nije teško zaključiti zašto. Usledila je pauza, život je donosio drugačije okolnosti, a toj originalnoj sklonosti i ideji potpuno se posvetila pre deset godina.

„Završila sam Srednju umetničku školu, Smer dizajn grafike, ali nije mi bilo toliko interesantno da crtam i slikam jer sam videla da to nisam ja. Shvatila sam da nešto moram da stvaram rukama, ali nisam znala šta. Kad se odlazilo na praksu, na pitanje gde hoću da idem, odgovarala sam da hoću negde da duvam staklo, da pravim nešto od kamena ili metala.“

Do unikatne ideje došlo je slučajno, što celoj priči daje posebnu boju. Jednoga dana je na vikendici svom ocu, dok je stavljao lamperiju, dodavala eksere.

„Te kutije s ekserima bile su ispred mene, a u trenutku sam imala viziju, oni više nisu bili na svojim mestima, preda mnom se stvorila slika – pokazuje pomenutu, napravljenu pre 30 godina.“

Rekla sam sebi: „Ekseri, to je to!”

Ispočetka je bilo i smešnih situacija, trebalo je shvatiti koliko eksera je potrebno za određenu sliku. Radnici u gvožđari ostajali su u čudu. Mlada umetnica ubrzo je shvatila da male količine nisu dovoljne, a danas je to već iskustvo i ozbiljna cifra. Upravo ekseri različite veličine daju slikama trodimenzionalnost.

„U svojim apstraktnim slikama više uživam“, iskrena je Meri kao i na samom početku.

„U njima su neka moja maštanja, doživljaji i snovi. Nikad ne otkrivam šta je, puštam ljude da imaju svoje viđenje. Uvek vide još nešto, a kad odu, ja pokušavam da otkrijem to što su oni videli, a ja nisam, tako da svako ima svoj pogled na to.“

S druge strane, komercijalne, kako ih Meri naziva, to su što jesu, konkretne, u njima je svet oko nas. Iako su apstraktne „više ona”, za Meri su i ove zabavne i vesele. Tu je pauk s ispletenom mrežom, suncokret, brod, glave bika i ovna, list marihuane, pa čak i note i notni sistem od eksera, ali ne bilo koje, nego početak Betovenove kompozicije „Za Elizu”.

Često ljudi žele da u mozaiku od eksera imaju sliku svoje tetovaže ili donesu crtež neke slike koju žele da imaju u toj nesvakidašnjoj tehnici.

„Prvenstveno mora slika meni da se dopadne“, kaže Meri.

„Ako ne osetim bliskost s njom, ne prihvatam. Jedan čovek je tražio da mu napravim smrt. Ne mogu. Imam veoma izraženu intuiciju i osetim šta je dobro, a šta ne.“

U svemu je, dakle, izražen osećaj. Meri sa svojim slikama komunicira. One nastaju na licu mesta, bez prethodnog crteža, i „vode” je do kraja. Neke slike ostaju u bojama eksera, a u okviru nekih Meri za eksere upotrebi kiseline i vodu da bi zarđali, ali i nijanse rđe ne ostavlja jednake. Pri izboru konkretnih boja, dominiraju vesele i jake. Recimo, glava bika je crvene boje jer ta boja za nju je simbol snage, moći, prodornosti i vatre.

„Inspiracija je svuda. Ja nikad ne dođem u atelje s ciljem da napravim neki detalj. Mora da se desi momenat, da se to nešto pojavi preda mnom. Recimo, kišobran sam videla bezbroj puta u životu, ali jednoga dana izašla sam iz zgrade, padala je kiša, a devojka ispred mene otvorila je crveni kišobran. Taj kišobran sam odmah videla u ekserima. Tako pravim sliku. I nikad ne znam šta mi je sledeće“, kaže Meri.

Tekst i foto: B. Pavković