Vatrogasac deo svoje duše pustio u etar

voli da piše pesme, inspirisan stvaralaštvom Mike Antića, Duška Trifunovića i Đorđa Balaševića, a podstaknut emocijama koje nosi u sebi. Kada je u aprilu ove godine na sajtu „Jutjub“ objavio prvu snimljenu pesmu „Ples na kiši“, svoj kantautorski rad taj novosadski vatrogasac obznanio je celom svetu. To mu je, kaže, nakon prvobitnog straha od reakcije drugih, dalo krila te je sada u procesu snimanja albuma od desetak pesama.

– Sanjao sam da jednog dana snimim svoju pesmu i trebalo mi je da vidim li je to jedan od onih snova koji se nikad neće ostvariti – počinje Goran Mićić svoju priču. – Kada sam svom prijatelju Ferencu Kovaču svirao prvi put, rekao je „Gorane, takve pesme više ne postoje, šteta bi bilo da se to ne uradi“. Njegovo mišljenje bilo je okidač u meni da budem potpuno siguran u to da od toga može nešto da se napravi. Imao sam potrebu da deo svoje duše jednostavno pustim napolje. Hteo sam da na sopstvenom primeru potvrdim onu „Nikad nije kasno“.

Po njegovim rečima, ceo proces svaranja pesme bio je čudesan, a tamo gde i nije znao da postoje, vrata su se otvarala. Neko je, kaže, izvirivao i očekivao. Svoju muziku Goran Mićić je ranije izvodio samo pred bliskim prijateljima, a sada se, kako kaže, dešava i da ga zovu na poetske večeri, kada je i prvi put počeo da je peva pred nepoznatim ljudima. Pesme koje stvara naš sagovornik su autobiografske, slave ljubav i pune su osećanja. Po sopstvenim rečima, krenuo je u stvaralačke vode s deset godina, a prvu pesmu, koju je sačuvao do danas, napisao je na pragu punoletstva. Iako je dugo prošlo dok nije počeo da snima, kaže da je bio potpuno miran jer je znao da će se i to desiti. Pošto su ga u tom procesu ljudi prijatno iznenadili entuzijazmom i nesebičnom pomoći, sada se nada da će se možda pojaviti i neko kome će se njegova priča svideti pa mu ustupiti i pravi studio.

– Možda su moje pesme malo staromodne, ali raduje me mlađa generacija koja se polako vraća pesmama na kojima sam i ja odrastao, kao da se vraćaju emocijama u ovim surovim vremenima. Jedino emocija može da nas sačuva, i to je ono s čime ležem i s čime se budim – ponosan je on.

Taj novosadski kantautor i, kako kaže, zaljubljenik u život, ljude, bliskost, svoje klince, roditelje, sestre, braću, prijatelje, priznaje da ga je zanimanje vatrogasca u velikoj meri oblikovalo i učinilo čovekom kakav je danas. U brigadu je došao sasvim slučajno, na predlog prijatelja, kada mu je bilo 23 godine. Posao kojim se bavi jedan je od najspecifičnijih, a humanost je, po Goranovim rečima, ključni preduslov. Osim toga, vatrogasce oblikuje i hrabrost. Nema čoveka koji se ne boji, te i vatrogasci, priča Goran, imaju svoje strahove, ali su naučeni da se nose s njima. U trenutku intervencije, iskren je on, vatrogasac ne razmišlja mnogo šta se moglo dogoditi, ali posle, kaže, „treba ti dva dana da dođeš sebi“. Uz otkrivanje te pojedinosti, naš sagovornik dodaje da je upravo muzika za njega onaj ventil koji je potreban svakom njegovom kolegi.

– Muzika je novo punjenje tamo gde se emotivno isprazniš, doživiš neki slom. Svi vatrogasci su se nagledali ljudskih tragedija za deset života i sve te loše trenutke ne možeš da zabraviš, u tebi su, ali je važno da se ponovo napuniš. Poslednju svoju završenu pesmu uradio sam tako što sam došao iz noćne smene i napisao stihove na parčetu lesonita koji je bio ispred mene. U takvim trenucima muzika sama izlazi. Onda u jednom trenutku, posle deset minuta, primetiš da plačeš na sopstvenu pesmu. To je ona emocija koja je provalila – iskren je taj samouki muzičar. 

D. Ristić