Uživajte u mladosti jer brzo prođe

praznik je za oči na Satelitu, koji ne može baš da se pohvali lepotom zbog smeća, neprijatnih mirisa, raskopanog i loše uređenog javnog prostora.

Iako svi mislimo da je divno živeti toliko dugo, Ilona ima sasvim drugačiji stav. Rođena je 1914. godine, preživela je dva svetska rata, u Drugom izgubila muža, rat devedesetih na prostorima nekadašnje Jugoslavije i bombardovanje 1999, ceo život ima problema s bolovima u telu jer pati od reume pa se svaki dan pita – dokle će više tako?

– Slabo spavam otkako je bomba pala blizu, tokom bombardovanja. Mnogo patim, sve me boli pa često plačem – priča nam Ilona, mada ne previše tužna.

Oči joj se zacakle kad je uhvati napad kašlja ili kad krene nešto da priča pa najednom zaboravi šta je htela da kaže, te promrmlja „sad je bilo u mozak”.

Ilona ima sina i ćerku, dvoje unučadi, četvoro praunučadi, a čukununuče je na putu. Budući da sve slabije čuje, sa svojom porodicom ne može da razgovara telefonom. Živi sa sinom Đerđom (79), koji nas je dočekao, a na komentar kako im je prelepo cveće, odgovorio je da „to sve mama sređuje, nemam ja ništa s tim”. Za lepo uređenu baštu dobila je dvaput diplomu iako je ne održava zbog toga, već zbog sebe.

– Teško mi je, ali radim. I samo molim Boga da, štagod da radim, mogu sama da ustanem. Koliko god da je teško, volim da radim sve sama – kaže naša sagovornica, koja i dalje kuva, ali uz Đerđovu pomoć. – Nekad sam često pravila mnogo kolača. Nije prošlo nedelju dana, a da nisam nešto umesila. Bavila sam se ručnim radom, vezla sam i radila goblen, a sad slabije vidim pa ne mogu ni da čitam mnogo, samo gledam televiziju.

Ilona je rođena u Bačkoj Topoli, a s 19 godina došla je u Novi Sad, tražeći posao. Neko vreme radila je kao domaćica, pa kod jednog privatnika, učila je da šije, ali joj je lekar rekao da se ne bavi time zbog problema s kičmom. Sama je odgojila dvoje dece, a najlepše što pamti u protekle nepune 102 godine jeste porođaj njene ćerke. Uprkos teškom životu, dočekala je da poživi više od jednog veka, a koja je tajna toj dugovečnosti, ni sama ne zna.

– Kada sam imala 94 godine, lekari su mi rekli da ću živeti još nedelju dana. Nikad nisam mislila da ću živeti duže od 40 godina. To je, možda, zato jer sam, otkako sam u penziji, svaki dan išla u centar u crkvu. Sada mi, hvala bogu, ništa nije potrebno. Volela bih samo da nisam imala bolove kad sam bila mlada – kaže Ilona, kojoj je sada najveći problem da nađe ženu koja će joj makar dva puta mesečno opeglati i srediti kuću jer sama više ne može.

Iako nije školovana, smatra da je obrazovanje najvažnije jer nam stečeno znanje niko ne može oduzeti. Osim sina Đerđa, Iloni pravi društvo i mačka Cimi. Našla ju je pre nekoliko godina ispred kapije dok je Cimika bila mače, i od tada su nerazdvojne prijateljice. Ilona u šali ume da kaže da Cimi živi bolje nego ona, kao princeza.

– Jako volim životinje. Ranije sam imala nemačkog ovčara. Toliko je bio pametan i pomagao mi je. Jednom mi je doneo lopatu kad sam sređivala baštu – priseća se Ilona.

Iako se svakog trena bori s bolovima i pita „kako može toliko da boli”, najstarija Novosađanka ima nešto što je neprocenjivo – sećanje dugo više od stotinu godina. Kaže da je divan osećaj kada lista album i vidi sve slike na zidu, ali je i podsećaju na mladost koju je imala i koja joj veoma nedostaje. Nakon svog tog iskustva, Ilona savetuje da čuvamo zdravlje jer je ono najbitnije, kao i da uživamo u mladosti jer brzo prođe.

L. Radlovački