Uz klavir na „buvljaku” svi zapevali „Hej, Sloveni”

A stihovi u prozi, inspirisani jednim takvim doživljajem, sa sve nazivom „Klavir na buvljaku“, stigli su nedavno pravo na imejl-adresu naše redakcije.

Sve se odigralo jednog decembarskog petka, kada je naša sugrađanka Božana Šimić otišla u svoj uobičajeni obilazak Najlon pijace i u moru najrazličitijih polovnih stvari u čudu primetila, ni manje – ni više nego prašnjavi klavir. U tom trenutku prilazi mu vremešna žena, zaklonjena kabanicom, čisti prašinu, seda za klavir i počinje da svira himnu nekadašnje Jugoslavije „Hej, Sloveni“. Prizor i tonovi, kao po dogovoru, iznenada su okupili starije i mlađe, i one koji to vreme dobro pamte, ali i one koji možda još nisu bili rođeni. I svi znaju reči, svi su zapevali kao jedan. To je trebalo videti i doživeti, nikoga ne bi ostavilo ravnodušnim, a u našoj sugrađanki, koja inače piše pesme, tinjalo je tri meseca. Na kraju je, kao i sve svoje pesme, u dahu taj događaj i emocije prenela na papir, međutim, želela je da to podeli sa svima.

„To je bilo za film, ta scena me je neprestano pratila, non-stop sam je se prisećala“, s vidnim emocijama i nadahnućem počinje priču Božana Šimić.

“Naša generacija je uz tu himnu imala poseban osećaj, svi smo se kleli u nju, ne znam kako to da vam objasnim. To je nešto što je prošlo, međutim, da se sad neko seti i odsvira tu himnu... Da se tako nešto desi na buvljaku, među tim krpama, koje smrde na znoj, neku kiselinu, buđ, i usred svega toga ođednom čujete pesmu „Hej, Sloveni” i svi pevamo, i mlado i staro u stavu – mirno. A baba svira, ruke joj slabačke, sasušene, vene se vide... Ali to ushićenje dok je pesma trajala, da ste tu scenu mogli da vidite!... Sad kad sam napisala, kad je to izašlo iz mene, osećam neki mir. To je sad na papir leglo, utemeljeno i u kamen uklesano.”

Odlomak iz pesme

„...Prišla je klaviru smelo i rukom obrisala svoje izborano čelo. Divila mu se kô da se odavno znaju i ponosna što oboje tako dugo traju...

...Kroz žagor i tu jutarnju tminu čusmo po dirkama udaranje kô neku ljutinu...

...Stadosmo u stavu mirno, slušajući to njeno sviranje nemirno. Prolomi se himna, poče da ječi i peni, ona čuvena „Hej, Sloveni”. Pravac odakle zvuk dolazi okrenusmo se hitro kô u nekoj mladalačkoj snazi, koja u nama čuči i ne prolazi...

...Baba je mogla svirati neku pesmu drugu, al’ ta himna pokazala je neko sećanje i zaboravljenu tugu, na našu nekadašnju ’Jugu’...

...Tom žagoru, tom miru i toj odslušanoj himni na klaviru, jedno veliko hvala, što sam bez ulaznice i neke najave svemu tome prisustvovala i svoj skromni doprinos dala...”

I dok razgovarate s Božanom, reči teku i u prozi i u stihu, tako da imate osećaj da čitate knjigu. Paradoks u tome i svemu do sada izrečenom je činjenica da razgovarate s – diplomiranom ekonomistkinjom. Božana Šimić je rođena u Kovinu, studije ekonomije je završila u Subotici kada je imala 22 godine, a posao je potom vrlo brzo dobila u Novom Sadu. U struci je radila 40 godina, sada je penzionerka, posvećena porodici i unučićima, koje svakodnevno čuva. Međutim, stav, odlučnost i energija vidni su u svakom trenutku. Dar za pisanje otkrila je u tužnim okolnostima, nakon iznenadne smrti rođenog brata.

„Htela sam da posvetim što lepše oproštajno pismo svom bratu, to je bilo prvi put, nikad pre toga nisam pisala“, seća se Božana.

“Ali tada se pokrenula neka snaga u meni, sva ljubav prema bratu i, kako sam tada počela, svaka rečenica mi se rimovala. Želja da na papir stavim sva prisećanja počinje od tog oproštajnog pisma. Kada sam ga u Beogradu čitala, svi su plakali, ali ja sam imala snagu da to pročitam jer sam znala da je to poslednje što mogu bratu da poklonim.”

Božana planira da objavi i knjigu. U nju će ući sećanja na detinjstvo i nosiće naziv „Umem da se setim”.

„Imali smo lepo detinjstvo u „nemanju”, kako ja to kažem“, navodi ona.

“Moja pisanja su opširna. Imam jednu gomilu zapisanih prisećanja iz detinjstva, drugu koja govori o mojim unučićima i treću, posvećenu saradnicama kojima sam bila direktor u „Gasu”, a koje te pesme i sad čuvaju u kancelariji. Učlanila sam se i u literarnu sekciju „Lepa reč” Gerontološkog centra „Novi Sad”. Uvek pronađem bar sat za druženje sa svojom generacijom i za nešto lepo. Recimo, i na buvljak ne dođem da bih nešto kupila, nego da vidim te stare stvari koje me podsećaju na detinjstvo, na moju mladost, na vreme kad nisam imala. Kad vidim te stvari, puna mi je duša, ne mogu da vam objasnim kakav je to osećaj, ja se odmorim, kao da sam pročitala lepu knjigu ili pogledala dobar film. Za inspiraciju mi je dovoljna i jedna reč.”

B. Pavković