U ŠIREM CENTRU NOVOG SADA nije živela SAMO MATICA SRPSKA, već i brojni njeni PREDSEDNICI Drame i prosveštenija

Uostalom, prvi „novosadski” Matičin predsednik, aklamacijom izabrani vladika Platon Atanacković, ustupiće Društvu na korišćenje palatu Servijskih, koju je tri godine ranije kupio kako bi u nju, nažalost bezuspešno, smestio „veliku srpsku-narodnu akademijsku školu“ u kojoj bi se studiralo pravo. 

Jovan Subotić, koji će, kako to napisa Andra Gavrilović, „više od pola veka neumorno stajao na pozornici javnoga rada, uzimajući neizmence učešće u jednoj ili drugoj grani književnoga, opštekulturnoga ili političkoga kretanja društva, sredine u kojoj se nalazio i naroda kome je služio“, doselio se u Novi Sad u jesen 1853, pošto je u Pešti završio prava, ali i oženio Savkom Polit Desančić, sestrom čuvenog Mihajla Polita Desančića. U Srpskoj Atini će otvoriti advokatsku kancelariju u Dunavskoj 5, u kući svog tasta, ali se u varoši neće dugo zadržati, jer odlazi u Zagreb za sudiju Stola sedmorice, odnosno člana Vrhovnog suda.

Iako se i ranije, tokom četrdesetih i pedesetih godina 19. veka, ovaj pravnik rođen 1817. u svešteničkoj porodici afirmisao kao pesnik i dramski pisac, ali i kao urednik Letopisa Matice srpske, neke od svojih najpopularnijih pozorišnih komada, čija se slava u svoje vreme mogla meriti samo sa slavom drama Jovana Sterije Popovića, poput „Nemanje” i „Zvonimira”, on će napisati tokom tog boravka u Zagrebu. Subotić će tamo jedno vreme obavljati i dužnost upravitelja Zemaljskog kazališta.

U Novi Sad se Jovan Subotić vraća 1868. godine. U međuvremenu su se prilike u gradu značajno promenile: osnovano je Srpsko narodno pozorište 1861, a tri godine potom Matica srpska je u najvećoj prečanskoj varoši našla svoj novi dom. U takvoj sredini, Jovan Subotić, jedan od najvećih poligrafa svog doba, imaće pune ruke posla. Uporedo sa advokaturom, Subotić nastavlja i svoju političku i spisateljsku i kulturnu aktivnost. U političkom smislu, kao umereni liberal, bio je blizak Svetozaru Miletiću, a kao književnik u ovom periodu u najvećoj meri nastavlja pravcem kojim je i ranije išao – dramskim tekstovima inspirisanim temama iz nacionalne prošlosti. Jedna od njegovih najizvođenijih drama „Miloš Obilić” nastaje u periodu tog drugog boravka u Novom Sadu.

Iste godine kada se vratio u Novi Sad izabran je za predsednika Matice srpske i predsednika Društva za srpsko narodno pozorište. Na čelu Matice stajao je do 1872. godine, kada su ga Novosađani  imenovali za gradonačelnika. No, državna vlast se ovome usprotivila i nije odobrila imenovanje, te će Subotić iz revolta svoju advokatsku kancelariju ubrzo preseliti u Osijek, a 1884. konačno u Zemun. Juna te 1884. Matica srpska prirediće mu veliku proslavu pedesetogodišnjice književnog rada, u kojoj je učešće uzelo i Srpsko učeno društvo. Umreće Jovan Subotić dve godine kasnije i biće sahranjen u porodičnoj grobnici u Zemunu.

Za razliku od Subotića, Stevan Pavlović je rođen u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede gimnazije pohađao je i završio u Halašu, u isto vreme kada je tamo školu pohađao i Jovan Jovanović, potonji Zmaj. No, Pavlović je duže ostao u Ugarskoj, tamo ga je zatekla i revolucija. Od nje je prebegao u Beograd gde je u Liceumu knjažestva srbskog učio „mudroslovne nauke“ tokom 1849. i 1850. Kasnije će u Beču studirati pravo, a doktorat i advokatsku diplomu stekao je u Pešti. Vraća se potom u Novi Sad, gde će raditi upravo u advokatskoj kancelariji Jovana Subotića u Dunavskoj, a kada ovaj 1861. bude izabran za podžupana Sremske županije, preuzima njegovu kancelariju.

Hotel Gece Dunđerskog

 Imao je Geca Dunđerski nekoliko spahiluka sa zamkovima, parkovima i lovištima, nekoliko fabrika, pivara, parni mlin i fabriku ulja u Srbobranu, više industrijskih preduzeća u Novom Sadu, a njegov je bio i hotel „Kraljica Marija”, današnja „Vojvodina”, koji je sve do 1922. nosio ime „Eržebet” a Novosađani ga lepo prekrtili u Hotel „Jelisaveta”. Ovo impresivno zdanje, podignuto na temeljima pivare Johana Hajla, srušene u bombardovanju sa Petrovaradinske tvrđave 12. juna 1849, Gedeon Dunđerski će temeljno obnoviti 1927, opremajući ga ne samo novim nameštajem, već i uvodeći u sobe centralno grejanje.   

Književni rad Stevan Pavlović je počeo prevodeći latinske klasike o Aleksandru Makedonskom i Juliju Agrikoli, a u politički život se uključuje uz Svetozara Miletića, uz kojeg ostaje dvadeset godina. Tada mu okreće leđa, a 15. januara 1885, uz finansijsku potporu mađarske vlade, čak pokreće i list Naše doba, u kojem  je zastupao politička stanovišta suprotna onima koja je sledio dok je stajao uz Miletića. Za predsednika Matice srpske izabran je 1880, a bio je i predsednik Matičinog književnog odeljenja, i ocene su da je te funkcije obavljao predano, ali vodeći računa da se ne zameri ugarskim vlastima.

I dok će Stevan Pavlović u starosti zapasti u velike materijalne teškoće, tolike da mu je Matica srpska do kraja života isplaćivala novčanu naknadu iz Fonda Atanasija Gereskog, namenjenog „ostarelim, osiromašenim i zaslužnim književnicima“, Gedeon Geca Dunđerski nikada nije imao finansijskih nedaća, naprotiv. Rodom iz imućne sentomaške porodice, on će po maturiri u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu doktorirati prava u Budimpešti u 21. godini. No, nikada se pravom nije bavio, izuzev što ga je koristio prilikom sklapanja poslovnih ugovora, budući da je kao ravnopravni ortak s ocem upravljao celokupnom porodičnom imovinom.

Za predsednika Matice srpske biće Gedeon Dunđerski izabran 1911. i u narednih desetak godina njegovog mandata završena je zgrada Trandafilskog sirotišta, zadužbine Marije Trandafil, a zahvaljujući njegovom angažovanju i odlučnosti tokom Prvog svetskog rata spasen je značajan deo Matičine imovine, kao i fondacija kojima je ona rukovala, a koje su mađarske vlasti nameravale da pretvore u ratne zajmove. I posle rata, takođe u dobroj meri zahvaljujući njegovom uticaju, zemlja koja je bila deo zadužbina pod upravom Matice srpske nije potpala pod udar agrarne reforme. Sam će, pak, i Matici srpskoj i Srpskom narodnom pozorištu ostaviti značajne legate.

Milan Petrović će se na istom tragu, ali sa manje uspeha, posle Drugog svetskog rata zalagati kod novih vlasti za očuvanje Matičinih fondova i zadužbina. Ipak, do svoje smrti 1952. vodio je bitku da se u Matici sačuva tradicija zadužbinarstva, uprkos tome što je to bilo u neskladu s komunističkom ideologijom. Petrović se rodio u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom Banatu, ali će Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju pohađati je u Novom Sadu, gde je 1897. godine i maturirao. Kao pitomac Tekelijanuma započeo je studije medicine u Budimpešti, ali je 1900. prešao na studije filozofije i uspešno ih završio, a doktorirao je tezom iz oblasti lingvistike.

U Novi Sad došao je 1906. i u Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji će, sa nekim manjim prekidima, raditi najpre kao suplent od 1906. do 1920, a potom i kao profesor od 1920. do 1925, sve vreme stanujući u Zmaj Jovinoj 6, u prepoznatljivoj staroj spratnici u kojoj će ostati sve do smrti. Predavao je srpski, latinski, starogrčki, nemački i ruski jezik, matematiku i istoriju. Tokom Drugog svetskog rata radio je u „mađarskoj državnoj gimnaziji sa srpskim nastavnim jezikom“ i mada ga je po oslobođenju Ozna uzela na zub, zahvaljujući bliskosti s Vasom Stajićem na kraju je čak izabran za većnika Trećeg zasedanja AVNOJ-a krajem jula 1945.

Na skupštini Matice srpske održanoj početkom septembra te 1945. izabran je za potpredsednika Matice srpske, a krajem sledeće godine od obolelog Vase Stajića preuzeo je funkciju predsednika, koju će obavljati do kraja života. „Jedan od najboljih nam profesora, najbolji šef prosvete u Vojvodini, odličan nacionalni i kulturni radnik“, kako će o njemu suditi upravo Vasa Stajić, u rukopisu je ostavio memoare koji će mu doneti i epitet „memoariste najboljeg kova kakve mogu poželeti i narodi kod kojih je ovaj književni rod i razvijeniji i bogatiji, nego što je to slučaj u srpskoj književnosti“.

Miroslav Stajić