U Novosadskom pozorištu snage odmerili dramski pisci

To je prvi u nizu programa kojim Ujvideki sinhaz obeležava 45. rođendan, koji se navršava 27. januara. Suština takmičenja ogleda se u tome da tri pisca napišu tekst u roku od 12 sati na zadatu temu, da bi u narednih 12 časova tri reditelja preuzela tekstove i sa tri glumačke ekipe kreirala tri različite predstave, tako da se drugog dana od početka pisanja teksta one izvode jedna za drugom. Juče su one bile prezentovane na sceni Novosadskog pozorišta. Sve tri predstave nose naziv “Nema reda ispred ribarnice”, a ovogodišnji pisci su Arpad Kočiš, Mikloš Feher i Bence Salai.

Ovi dani su bili fantastični, iako je pisanje bilo pomalo teško, jer nisam imao puno vremena, a u hotelu nisam imao internet, pa sam bio nervozan jer nisam znao kako ću predstaviti rad, rekao je pisac Mikloš Feher iz Sente, koji je inače prvi put učestvovao na ovom takmičenju.

Svi s kojima sarađujem, dodao je,  su odlični, od režisera do glumaca i zadovoljan sam kako uspevaju da se izbore sa mojim tekstom.

Priča se tiče svakodnevniog vojvođanskog života, svi vole da popiju i hoće da idu iz Vojvodine, odnosno Srbije, ali im to ne polazi za rukom, kaže Feher.

Kako je rekao mladi umetnik, ukoliko ga pozovu i sledeće godine, rado će se odazvati, iako jeste u neku ruku teško, ali je izazov napraviti nešto za tako malo vremena.

Što se tiče ovog dramskog takmičenja, to je dosta brz proces i nekada pripremljen komad ispadne jako lep, a premijera uspešna, no nekada i ne uspemo u svim pokušajima da napravimo predstavu, ali zato samo tu da probamo i da zabavimo publiku, što nam je cilj, kaže veteran dramskog takmičenja glumac Atila Nemet.

Kako dodaje, cilj je svakako promovisati mlade talentovane pisce, koji se međusobno nadmeću.

To radimo i mi glumci, ne bi li napravili što bolju predstavu. Nije lako ispratiti taj tempo, jer smo po ceo dan tu i umori se čovek kada radi od rane zore do uveče dok ne stignemo do premijere, ali sa uživanjem i dovoljnim žarom može da se postigne sve, napominje Nemet.

Kako kaže, izazov je uvek tu, jer kada se stane na scenu bez prethodnih proba datog teksta ili nekog dramskog komada, onda je to teško za glumca, ali ako se više puta ponavlja, onda je on sve bolji. U većini slučajeva se zaboravi tekst, ali se onda brzo snalaze i međusobno pomažu, ne bi li se izvukli iz takve situacije. Publika to retko kad primeti zato što su ipak profesionalci i nikada se nije desilo da je scena stala i da se sve zaustavilo.

I. Mikloši