U novosadskom Novkabelu pogoni oživeli, stigle i plate

Prema rečima Zorana Stanojevića, koji je direktor te fabrike poslednju godinu, rade svi pogoni sem telefonije, mada očekuju novu porudžbinu „Telekoma”, i isporučuju 2.500 različitih proizvoda, što je ogroman portfolio. Rusija im je najveće tržište, gde imaju istureno odeljenje NFK „Moskva”, koje im obezbeđuje finansiranje srpskog tržišta, uzimajući 60 odsto proizvodnje. Sada proizvode 800 tona robe, što je dvostruko iznad nule u poslovanju. Njihov veliki problem je što imaju 298 radnika, a nose imovinu firme koja je pre 10-15 godina zapošljavala njih 5.000.  – Iz kritičnog perioda izašao sam zajedno s radnicima – rekao je za “Dnevnik” Zoran Stanojević.

– To ističem jer smatram da oni nose ovu fabriku. Imali smo ogromne dugove, gotovine gotovo da nije bilo, a novac za repromaterijal potrošen je za druge stvari. Moji prvi dani su tekli tako što sam primao kupce koji su se pitali šta je s njihovom robom i novcem. Ubrzo smo sklopili neke dogovore, uspeli da ispunimo zahteve i naknadno s javnim preduzećima uradili reprograme dugova, koji su bili ogromni: oko 88 miliona dinara bio je samo dug za struju, šezdesetak za gas, četiri plate su kasnile. Do Nove godine uspeli smo sve da saniramo. Isplatio sam do sada tri zaostale plate i ostala je još jedna iz ranijeg perioda, što će biti pokriveno za nedelju-dve. Na redu su i obećane jubilarne nagrade. Nakon četiri godine potpisali smo novi kolektivni ugovor i učestvovali u nekoliko akcija: obezbedili smo pomoć deci za početak školske godine, 60 novogodišnjih paketića, novogodišnju priredbu za decu... Sve finansiramo sopstvenim novcem, što pokazuje da „Novkabel” ima kapacitet.

Međutim, brinu ga dugovi nasleđeni iz ranijeg perioda, za koje će biti potrebno duže da se pokriju. 

– Na prvim sastancima prošle godine obećao sam radnicima da ću dati sve od sebe da plan uspe i da neću rasprodavati ono što su generacije stvarale. Predaja nam nije opcija. Oni su to lepo shvatili: imamo dobru saradnju, ispunjavaju svoje obaveze kako je predviđeno. Ja strateški vodim računa o firmi, preuzeo sam svu odgovornost u odnosu na dobavljače, kupce i gotovinu kojom raspolažem. Umem da im kažem da smo ovde svi radnici, razlika između nas je samo u obavezama i odgovornostima. Odlično sarađujem i sa sindikatima. Kad se domaćinski ponašate, uvek nešto pretekne. Samo zadovoljan radnik može da proizvodnju učini produktivnijom. Isto tako, dok god isplaćujem platu, PDV, carinu, održavam fabriku u životu, pokazujem da cenim svoju državu. Meni od toga nema većeg patriotizma - veli naš sagovornik.

Poveriocima, od kojih je najveći „Ju point”, kojem „Novkabel” duguje 45 miliona evra, Stanojević je predložio da se dug konvertuju u kapital, što znači da bi srazmerno iznosu potraživanja postali vlasnici, odnosno suvlasnici. Njegov plan je usvojen 12. juna, ali se sedam-osam poverilaca od njih 850 nije složilo s tim i uložilo je žalbu. Od odluke Apelacionog suda zavisi da li će UPPR postati pravosnažan, te da li će za tri meseca, koliko traje konvertovanje, „Novkabel” dobiti novog vlasnika. Ukoliko se to ne desi, fabrika će najverovatnije otići u stečaj.

– Pokušao sam da razgovaram s mnogima: bolje vam je da imate kapital, sutra na Berzi prodate svoje akcije ili učestvujete u razvoju fabrike, podignete njihovu vrednost pa izađete pred nekog ko vidi strateški interes u tome. Ne znam šta bi poverioci dobili time što bi fabrika otišla u stečaj. Po statistici, pet godina bi čekali neku svoju crkavicu. Pri tom, dug od 54 miliona evra je daleko iznad visine kapitala – kaže Stanojević.

Međutim, fabrika koja je nekad proizvodila sve potrebne repromaterijale danas ih kupuje. Recimo, bakarnu žicu, koja je srce sistema, nabavljaju po znatno višoj ceni zato što su okarakterisani kao rizični kupci. A tu je i nelojalna konkurencija, budući da je država dozvolila da se uvoze srodni proizvodi. Mnoge tendere izgube zbog cena, iako drugi pod istim imenom nude nešto što nije kvalitetno.

– Ako gledamo na operativnom nivou, fabrika nije zadužena. Ona ima kod komercijalnih banaka osam odsto ukupne aktive zaduženosti iz ranijeg perioda, tj. 3,1 miliona evra, što je zanemarljivo u odnosu na 38 miliona evra ukupne vrednosti imovine – priča Stanojević. – Pre mene je započeta prodaja zgrade koja nije u našem kompleksu i koja je samo opterećivala budžet. Novac od te prodaje dao mi je vetar u leđa da mogu da krenem. Dobili smo tri velika tendera: „Kostolac”, EPS i „Kolubaru”, radimo uveliko. Ranije je problem bio rok isporuke, a sada završavamo poslove i pre vremena. Radimo nekad i u tri smene, i vikendom, a naplata je stopostotna. U prirodnoj selekciji otišli su nam većinom dobri majstori, koje angažujemo kad god imamo povećan obim proizvodnje.

Stanojević kaže da je ponosan  na fabriku, jer su na tržištu kontinuirano u borbi s najvećim svetskim kompanijama, koje donose strateške odluke istog trenutka.

- Kod nas je drugačije. Sve što je u domenu moje moći, što mi zakon dozvoljava, sam prelomim, ali fabrika nema nijednu kreditnu liniju već se finansira iz avansa kupaca, što je čini nekonkurentnom na tržištu, s obzirom na to da pola Zapadne Evrope daje robu na odloženo plaćanje. Zato moramo da se snalazimo: dajemo malo nižu cenu, ukalkulišemo finansiranje, obaveze prema bankama... – kaže Stanojević.

S. Milačić