TROSPRATNE ZGRADE NA BEOGRADSKOM KEJU U NOVOM SADU Dunavska kapija grada
Posebno mesto na mapi repernih novosadskih toponima zauzimaju tri trospratne zgrade na Beogradskom keju, koje su sa obližnjim Oficirskim domom decenijama tvorile svojevrsnu dunavsku kapiju najveće prečanske varoši.
Prvu u tom nizu, danas pod čislom 3, projektovao je 1927. godine Bela Štajger Kazal, građevinski inženjer koji je bio u to vreme na izuzetno dobrom glasu, budući da su iza njega ostali objekti poput prelepih vila u Vase Stajića i Vojvođanskih brigada, čuvene crvene zgrade u Jovana Boškovića ili dvospratne palate u Sremskoj. Arhitektura ovog graditelja, koji će iz novosadske istorije netragom nestati početkom tridesetih godina, uglavnom se oslanjala na predratne stilove. Njegov će, naime, ukrasni repertoar biti ublažena i modifikovana varijanta secesije, uz tragove art dekoa i rane moderne. Naručilac i potonji vlasnik zdanja na Beogradskom keju namenjenog rentiranju bila je posednica Katarina Bernhard. O njoj se, nažalost, malo zna, osim što je u knjigama starostavnim ostala zabeležena činjenica da je njeno graditeljsko osvajanje isušenih dunavskih rukavaca očigledno bilo unosno, budući da će ova dama ravno deset godina kasnije u srcu Novog Sada, u Miletićevoj 24, podići i dvospratnu palatu.
E sad, ako se o Katarini Bernhard ne zna gotovo ništa, vlasnik drugog zdanja u tom dunavskom nizu, Radivoje Bokšan, bio je itekako prepoznatljivo ime u varoši novosadskoj tih poslerantih godina. I to ne samo zato što je bio poreznik i gradski senator, već i jer je izdanak čuvene i po dobru znane porodice.
Budući vešt s novcima, iako već vlasnik kuće u Zlatne grede 14, Radivoj Bokšan je procenio da bi zgrada s pogledom na Dunav i Tvrđavu bila itekako dobra investicija. Za razliku od komšinice, koja se opredelila za Belu Štajgera, on će ovaj poslovni poduhvat poveriti Filipu Šmitu, peštanskom i berlinskom đaku koji će po povratku u Novi Sad sa visokih škola plodno sarađivati sa legendarnim arhitektom ovdašnjim Đorđem Tabakovićem.
Kao projektant Filip Šmit će do kraja Drugog svetskog rata, kada će kao većina podunavskih Švaba napustiti varoš novosadsku, a posle će ga put i posao odvesti sve do Brazila, gde će i umreti početkom sedamdesetih, potpisati niz za arhitekturu grada izuzetno važnih objekata, kao što su Kalvinističke crkve na Telepu i vila u kojoj je Galerija spomen zbirke Rajka Mamuzića, a kao građevinski preduzimač podigao je i sedište Produktne berze, danas Galeriju Matice srpske.
Kada je pak reč o samom Radivoju Bokšan, umreće pred drugi veliki rat, 1940. Njegov će brat, advokat Miloš Bokšan, jedan od najviđenijih novosadskih intelektualaca tog doba, osnivač Advokatske komore i dugogodišnji potpredsednik Matice srpske, kao i njihove sestre Kosara i Katica, stradati u krvavoj raciji mađarskih fašista januara 1942.
U raciji je ubijen i dr Slavko Uzelac, za čije se ime najviše vezuje treće zdanje, ono na uglu sa Dunavskom ulicom. Iako je ovaj objekat, po rukopisnoj građi koja se čuva u Muzeju grada Novog Sada, krajem dvadesetih godina prošlog veka izgrađen kao Zgrada carinskih činovnika, urbana legenda je u njega smestila hirurški sanatorijum dr Uzelca, u kojem su prvi put u ovom delu sveta presađeni – testisi!
Donor je bio vojnik Hasan Miftar Jusufović, osuđenik na smrt, kojeg je streljački vod čekao zbog trostrukog ubistva. Nakon što je u zoru 7. septembra 1929. pogubljen u krugu Petrovaradinske tvrđave, u već pripremljenu raku su uskočila dvojica lekara. Uz to što su konstatovali Hasanovu smrt, usput su mu odstranili oba testisa, stavili ih u sud sa toplom, slanom vodom, i hitno se automobilom uputili na preku stranu velike reke, prema sanatorijumu dr Uzelca.
Polne žlezde su presađene dvojici postarijih dobrovoljaca koji će, kako su nekoliko dana kasnije pisati novine, posle operacije bili odlično raspoloženi. Krajnji rezultat je, međutim, bio skandal, jer će kolege, među kojima i čuveni novosadski kolekcionar dr Branko Ilić, tada vlasnik ugledne ginekološke klinike, optužiti dr Uzelca da je operaciju izveo samo kako bi reklamirao svoj sanatorijum, budući da od Hasanovih testisa pacijenti zapravo neće imati nikakve stvarne vajde.
„Transplantacija bi mogla biti korisna – kada bismo presađenu žlezdu mogli odmah ’ukopčati’ u cirkulaciju krvi drugog organizma. To je, međutim, tehnički nemoguće. Pa i kada bi bilo, trebalo bi, baš kao i kod transfuzije krvi, znati istovetnost krvnih grupa obojice ljudi koji u operaciji učestvuju”. Ovim je rečima dr Ilić aludirao na činjenicu da pre presađivanja testisa dr Uzelac nije obavio čak ni elementarne preglede donora i pacijenata, a kamoli šta drugo.
Ceo slučaj je završio pred Lekarskom komorom, ali i na sudu. Nekako je dr Uzelac posle svih tih postupaka uspeo da se odbrani od optužbi, mada njegov ugled u medicinskom svetu više nije bio na zavidnom nivou, naprotiv. To međutim, nije uticalo i na njegove poslovne poduhvate, te će bar još jednom – što je dokumentovano – i to 19. marta 1936, presaditi testise izvesnom Beograđaninu, ovoga puta sa živog donora i, naravno, za priličan novac. Gotovo da se podrazumeva da će i taj slučaj završiti na sudu. No, nastaviće i posle toga dr Slavko Uzelac da operiše, sve do 23. januara 1942, kada će ga hortijevci ubiti pred ulazom u sanatorijum dok je na sebi još uvek imao beli mantil...
Tekst i foto: Miroslav Stajić
