Tri generacije tašnara u novosadskoj porodici

U Jevrejskoj ulici, u pasažu broj 24, postoji mala stara radnja pod nazivom „Tašnar Aleksandra L” u kojoj je ekipa „Dnevnika” uživala slušajući priču tri generacije o zanatu kojeg sve manje ima.

Tri generacije na jednom mestu, radnička atmosfera i Novosađani koji često pokucaju na vrata, jer su, kako kaže ćerka Olgica Lakatoš, po njihovoj računici, u našem gradu ostala još samo tri tašnara. Emotivnu priču o voljenom dedi i njegovom početku započela je unuka Aleksandra, koja ga je predstavila kao upornog, pametnog i živahnog čoveka koji je imao veoma težak početak. Naime, sa 14 godina je iz Dobrinovca došao u Novi Sad da bi izučio zanat. Zbog loših okolnosti, zahvatile su ga raznorazne muke i problemi, a nakon nekog vremena počinje da radi kod užara, a zatim i kao šegrt u fabrici „Standard” gde su se proizvodili sicevi za bicikle, a kasnije i torbe.

– U toj fabrici je upoznao i baku – sa smehom naglašava unuka Aleksandra Lakatoš. – Kasnije je otvorio svoju radnju, ali na nekom drugom mestu. Postojala je i radionica, imali smo proizvodnju naših torbi i sve je polako krenulo nabolje, iako je sve bilo veliki rizik. I danas se dešava da nam dođu ljudi s dedinim torbama, i to mi je drago kad vidim.

Deda Dušan Rajković danas ima 86 godina, a izradom torbi bavio se do pre desetak godina, kada je unuka Aleksandra preuzela posao, u smislu popravki, nakon čega pravi pauzu, kada se poslu posvećuje Dušanova ćerka Olgica Lakatoš. Posle nekoliko godina, unuka i ćerka nastavljaju da rade zajedno s iskusnim savetima ponosnog dede, koji bi, kako kaže, i dalje radio da može.

– Omatorio sam ja sada, hoću da radim, ali za nešto što sam nekad uradio za 20-25 minuta sada mi treba sat i po i do dva – kazao je deda Dušan Rajković. – Promena u odnosu na ranije je ogromna: onda je bilo 22 miliona ljudi, a sada nas ima šaka jada. Prodavnica ima mnogo, ali to nije to. Onda što se napravi to se proda, a danas to nije tako. Što se tiče zanata, u vreme Tita je bilo veoma opasno, niko nije smeo da ima neprijavljenih radnika, nego ako ne možeš da prijaviš, moraš sam da radiš pa sam ustajao u 3-4 sata ujutru i radio mnogo. Hvala Bogu, imam dobru decu i ima ko da me zameni. Borili smo se mnogo, bili uporni i uspeli smo.

Kod tašnara „Aleksandre L” moguće su popravke cibzara, ručke ili postave na raznoraznim vrstama tašni, a ćerka Olgica za „Dnevnik” ističe da voli taj posao jer su još odmalena radili s tatom. Kako saznajemo, posla uvek ima, pogotovo u avgustu i septembru, pred školu, kada se na popravku čeka i do nedelju i po, dok je u ovom periodu za popravku određenog predmeta potrebno samo dan ili dva. Ona navodi da zanati polako umiru jer velikog profita od toga nema.

– Ovaj posao nije profitabilan, ali može se živeti od njega, samo što je sve manje onih koji hoće time da se bave – kazala je Olgica Lakatoš. – Svi koji su se bavili tim poslom su generacija mog tate i mnogih više nema, a ima dosta dece koja su to završila, ali neće to da rade. Drugačija su i vremena, u tatino vreme su međusobno pomagali jedno drugom, nije bilo prisutne alavosti kao danas. Uprkos svemu, ja volim ovaj zanat i smatram da je lep, pogovoto kad uđeš detaljno u njega i naučiš da radiš pa svakodnevno radiš s ljubavlju.

Osim Olgice, glavna u radnji je i unuka Aleksandra Lakatoš, koja ima 33 godine, a koja je, na nagovor porodice, završila Smer galanterijski radnik, pomoću kojeg je izučila ovaj zanat. Iako je postojao uticaj porodice, Aleksandra je postepeno zavolela dedin posao i s ljubavlju i zadovoljstvom ga nastavila.

– Sada taj posao ne bih menjala ni za šta – naglasila je Aleksandra. – Rutina su cibzari i ručke, ali ja volim kad mi neko donese nešto izazovno pa da moram da razmišljam šta ću. Zanimljive, ali lepe reakcije su kada vide mene, mladu ženu, sa čekićem i svim tim spravama pa pitaju: „Gde je majstor?”, i onda im kažem da sam to ja pa se oni iznenade i ponove: „Vi ste majstor?” Svi se šokiraju jer su uglavnom tašnari svi bili muškarci.

Otkrili su nam i neke zanimljivosti, kao npr. da postoje ljudi koji dođu pet godina pošto su ostavili tašnu na popravku. Tokom razgovora kuca Mini, koja redovno čuva radnju s Olgicom, oglašavala se, dok je deda natenane pričao šta se sve dešavalo pre 50 godina.

K. Ivković Ivandekić