Telep nikada nije bio otmen, ali je uvek imao dušu

Ekonomski status se znatno popravio u periodu između dva svetska rata jer su žitelji bili vredne i sposobne zanatlije ili poljoprivrednici. Zemlja je isparcelisana, a deo je preimenovan u Adamovićevo naselje po Aleksandru (Šandoru) Adamoviću, zaslužnom za obnovu vinograda posle najezde filoksere 1892. godine. Oduzimanjem kompletne imovine posle okupacije nasilno je, u trećoj generaciji, prekinuta vinarska tradicija njegove porodice i 1944. četvrti vraćen naziv Telep.

„ Za ovaj kraj me vežu sećanja iz 1963/64, kada sam imao četiri-pet godina. Gomila dečurlije iz mađarskih, rusinskih, srpskih i drugih porodica se, bez obzira na razlike, družila i sporazumevala na čudnoj mešavini jezika. Svi smo bili pođednako siromašni i retko ko je imao bicikl ili trotinet“, kaže novinar Mirko Kanjuh.

U to vreme još je bila aktivna Somborska pruga, kojom se danas proteže Bulevar patrijarha Pavla. Ona je bila omiljeno mesto za igru i nimalo naivne nestašluke.

„Ispod nje su bile udoline pune smeća po kojem smo rondali, a glavna zanimacija nam je bila da stavimo na prugu kamičak ili aluminijumske dinare, pa se, kad iz daljine čujemo da ide voz ili šinobus, približimo da vidimo kako će ih zgnječiti. Tada nije bilo saobraćaja, ponekad bi samo ušla neka zaprega s ogrevom ili sodadžija. Automobil sam imao prilike da vidim jedino u centru, kada bih s roditeljima otišao autobusom, koji je prolazio Vršačkom, što je za mene bio vanserijski doživljaj, ili kada bi jedan mladić iz našeg kraja, želeći da se pohvali fićom, prošao ulicom. Sećam se da smo mu podmetali raznu gvožđuriju jer nam je kvario igru. Cela neasfaltirana ulica je bila naša. Leti smo obožavali da se igramo bosi pošto je prašina bila tako sitna da je pesak na Štrandu krupan u poređenju s njom“, dodaje on.

Ono što je duša Telepa i što naš sagovornik s tugom gleda kako nestaje jesu stare kuće, koje su u dvorištu obavezno imale po nekoliko sklepanih šupa s golubarnikom, kavezom za zečeve ili kokošinjcem, i na zid prislonjene bambuse za pecanje. Stanovnici su se uglavnom bavili sitnim povrtarstvom, cvećarstvom, pčelarstvom, a bilo je i zanatlija i radnika iz obližnjih velikih preduzeća. Nije bila retkost videti ni Albance s testerom na ramenu kako prolaze i nude uslugu sečenja drva za zimu.

„Budući da je držanje domaćih životinja dugo bilo dozvoljeno, Telep pamtim kao produženo selo“, objašnjava novinarka Marija Daniš-Kanjuh.

Dodaje da nikad nije bilo otmeno živeti ovde.

„Do svega si morao da pešačiš barem deset minuta. Tek je početkom 2000. počela jača urbanizacija pa sada čak pripadamo prvoj gradskoj zoni. Nekada je sve bilo mnogo mirnije, pitomije, zelenije. Ispred gotovo svake kuće raslo je bar jedno stablo oraha, a gomila dece se zimi sankala na nasipu gde je sada Bulevar Evrope. Živela sam na tri telepske lokacije i svugde je stanovništvo bilo šaroliko, ali se dobro slagalo, bez obzira na nacionalnost. Svaka je ulica bila kao Vojvodina u malom“, kaže naša sagovornica.

Za kultno mesto važila je poslastičarnica koju i dan-danas drže Goranci, a nalazi se blizu Mađarskog kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor”, u kojem je nekad bio smešten bioskop „Bačka”.

„Proći pored nje, za mene kao dete, bilo je nesvakidašnje iskustvo. U toj poslastičarnici prvi put sam probao „špricer”, u stvari boza-limunadu, koja mi je ostala u tako lepom sećanju da je i danas, posle pedesetak godina, vrlo rado naručim. Nedaleko od bioskopa, gde je sada benzinska pumpa, bila je smeštena telefonska govornica, u koju smo tata i ja, na putu do Šodroša, svraćali da se javim mami, koja je radila u „Centrokolonijalu”. Telefon nisam video nigde sem tamo“, kaže Mirko, a njegova supruga Marija dodaje da je slavan bio i restoran „Niš”, kod ambulante u Vršačkoj, koji je sedamdesetih godina imao najbolji roštilj u gradu, pa je često ugošćavao posetioce sa strane.

U velikim poplavama, koje naši sagovornici pamte, taj kraj, sem možda kuća na Šodrošu, ostao je suv.

„ Da bi voda ovde dosegla pola metra, trebalo bi da kod Katedrale bude duboka oko pet metara, toliko smo visoko, iako nam se čini da je Novi Sad ravan. Sasvim drugačiji je južni Telep, oko škole „Jožef Atila”, gde infrastruktura nije tako dobra kao ovde danas“, veli on.

Kaže da, svi koji su blizu bulevara, osećaju blagodeti savremenog života. Ipak, kad padne mrak, i dalje je tiho. Život se odvija na prometnim ulicama, a ovde su ostrva mira.     

Slađana Milačić

Foto: B. Lučić