Taksiste muče nervoza i tanki novčanici

onih naših sugrađana koji rade praznicima pa su tako mnogi od njih radno ušli i u novu godinu, sa svim specifičnostima koje takav posao nosi.

– U prošloj godini nije bilo neprijatnosti, ali su ljudi prilično nervozni – počinje priču naš sagovornik, predsednik Taksi udruženja „Vojvođani” Aleksandar Mandić, iza koga stoji petnaestogodišnje iskustvo taksiranja. – Međutim, čuli smo da su se neki taksisti između sebe raspravljali na ulici, pa je 30. decembra posle podne bilo čak tri tuče. Gužva, haos, nervoza, sve se nakupilo. Ipak, u poslednje vreme nije bilo većih ekscesa.

Nervoza i besparica su, kaže Aleksandar, glavni problemi koji muče naše ljude, što se onda odražava i na posao taksi vozača. Njegov kolega, koji je hteo da ostane anoniman, pri tom dodaje da bi, po njegovom mišljenju, većina taksista u poslednjih deset godina odmah promenila zanimanje ako bi mogla.

– Veliki su rashodi, a mali prihodi – objašnjava on.

Najveća muka naših sagovornika i njihovih kolega, kažu, jeste slaba zarada. Ljudi, kažu, nemaju para za taksi, a i cena vožnje je nezadovoljavajuća.

– Mnogi ne shvataju da je cena vožnje ista kao i pre goovo deset godina, kada je kutija „marlboroa” bila 58 dinara – kaže Aleksandar Mandić. – Prošlu radnu godnu bih ocenio samo jednom rečju: katastrofa.

Ipak, odnosi među kolegama taksistima su uglavnom u najboljem redu, ali se ipak nađe poneki problem.

– Konkurencija se sada, kada je cenovnik regulisao Grad, ogleda tek u tome ko ima bolji auto, na primer. Mnogo nas je, a što nas je više, to je više različitih karaktera. Ranije smo se svi znali, ali danas ima taksista koji uopšte nisu sposobni da voze taksi, odnosno nemaju položen taksi ispit. Neki dan smo imali situaciju da je jedan od takvih taksista pitao našeg kolegu gde je Petrovaradin – priča Aleksandar Mandić.

Jedna od prednosti bavljenja taksiranjem je, slažu se naši sagovornici, fleksibilnost radnog vremena i to što, uglavnom, sami mogu da odrede koliko će sati dnevno raditi. Ipak, kaže Aleksandar, da bi rad bio iole isplativ, to zahteva smenu od bar 12 sati, što je, kaže on, prilično naporno izdržati.

– Bilo je kolega koji su dobijali infarkt u kolima, jedan je umro na stajalištu, a sećamo se kolege koji je otišao na pauzi na kafu i tako preminuo – kaže Aleksandar. 

Kažu, nekada se moglo zaraditi od taksiranja pa su i oni sa sigurnim državnim poslovima postajali taksisti jer im se više sviđalo. Danas, objašnjava Aleksandar, ljudi iz drugačijih pobuda kreću u taj posao, kao što je njihov kolega koji je tek nekoliko meseci taksista, a u kasnim četrdesetim je dobio otkaz i morao je da krene to da radi jer mu nije bilo druge.

Pomak se vidi, kaže Mandić, samo u odnosu sugrađana i taksista, koji je bez većih problema. Po njegovim rečima, od pre nekoliko godina, kada je cenu vožnje počeo da reguliše Grad, sve je manje slučajeva da na kraju puta stranka neće da plati jer već poznaju cenovnik. Ipak, objašnjava, predostrožnosti radi, on svakom putniku naglasi kada važi treća tarifa, čisto da ne bi došao u problem na kraju puta.

D. Ristić

Problematična treća tarifa

Kako kaže taksista Aleksandar Mandić, pojedini mediji su objavljivali da je za Novu godinu cena vožnje bila dupla, iako je, u stvari, važila treća tarifa, koja je 40 odsto veća od uobičajene.

– Zakonski je regulisano da smo dužni da na sve državne i verske praznike koje Srbija obeležava, vozimo po trećoj tarifi, koja je ista kao i vangradska, što znači da je tada kilometar skuplji četrdesetak dinara, a start i čekanje su isti kao po uobičajenoj tarifi – kaže Aleksandar. - Za Srpsku novu godinu važiće redovna cena vožnje.

Modni savetnici

– Bilo je slučajeva kada su mi se devojke presvlačile u kolima – s osmehom se seća Aleksandar. – Krenu od kuće u izlazak obučene u jedno, ali se onda u taksiju presvuku pa do kluba stignu u drugoj, izazovnijoj odeći.

Kako kaže, njegove kolege i on već su navikli na takve pojave, a ulogu modnog savetnika potom bez problema prihvataju.