Sve više onih sa diplomom bez krova nad glavom
Zvanični podaci ne postoje, ali računa se da više od hiljadu beskućnika tumara ulicama Novog Sada u potrazi za hranom, svojim parčetom neba nad glavom i nadom da će se njihova agonija okončati.
Iako ima toliko ljudi kojima je sve navedeno neophodno, samo dvadesetak njih, nekad manje nekad više, svakodnevno dolazi u Prihvatnu stanicu sa dnevnim boravkom na Bulevaru Kralja Petra Prvog 28c, pri Gerontološkom centru “Novi Sad”, po svoja dva sendviča, šolju čaja i tuširanje.
„Ovo Svratište funkcioniše 365 dana“, kaže rukovodilac Prihvatilišta i Prihvatne stanice Anđelka Barać.
„Zimi imamo daleko veći broj korisnika, odnosno najmanje 50 odsto više od kapaciteta, dok ih je leti 22.“
Radno vreme tokom nedelje je od 7 do 19 časova, a vikendom do 18 sati. U tom intervalu, ljudi u takozvanom stanju beskućništva, imaju priliku da se okrepe, sklone od vrućina, druže, ali i budu deo radnih terapija. Budući da im prostor nije dovoljni velik,zaposleni nemaju mogućnosti da se u potpunosti posvete korisnicima, naročito na individualnom nivou, koji bi dao najviše pozitivnih rezultata.
„Nažalost, nemamo prostora za individualni rad koji je neophodan. Ti ljudi treba da shvate da nisu odbačeni od društva iako se nalaze na nekoj životnoj margini“, ističe Barać, dodajući da svi imaju neke talente kojih ni sami nisu svesni dok ne počnu da ih otkrivaju.
Poražavajući je podatak da sve manje ima „klasičnih beskućnika”, odnosno onih kojima su prosjačenje i skitnja načini života, koji se prenose s kolena na koleno. Danas je, prema rečima Anđelke Barać, sve više fakultetski obrazovanih ljudi, kao i mladih koji su se odali narkomaniji ili alkoholizmu.
„Imam 55 godina i kome ja trebam?“, pita Tibor Čizmar.
„Džaba mi diploma, yaba mi sve... Završio sam Elektrotehnički fakultet. Da mogu da vratim vreme, ne znam šta bih uradio... Možda ne bih menjao ništa, a možda bih promenio sve.“
Sada preživljava tako što traži kojekakve stvari po gradu i prodaje ih po pijacama. To mu je dovoljno da kupi duvan i kafu. Već godinu dana živi na divljoj plaži Oficirac, u šatoru zajedno sa Aleksandrom Radovanović i tri kučeta. Zimu su, na minus 20 stepeni, proveli u tom „skrovištu” i Tibor kaže da im je začuđujuće toplo bilo. U Prihvatnu stanicu dođe dvaput nedeljno, po potrebi, jer im je daleko da svaki dan dolaze do grada.
„Ne treba nam ništa, samo krov nad glavom koji možemo da zaključamo kako nam niko ne bi ukrao stvari“, objašnjava Čizmar prisećajući se nemilog događaja od pre dve godine kada su mu ukrali ranac sa svim ličnim dokumentima zbog čega je imao mali milion dodatnih komplikacija.
Oni, svakako, nisu usamljeni slučajevi, ali su jedinstveni baš kao i svačija priča ponaosob. Kako bi im život makar malo bio lakši, Anđelka Barać apeluje na sve humane građane da doniraju odeću i obuću, naročito donji veš koji je preko potreban, ali i sredstva za higijenu i konzerviranu hranu.
Tekst i foto: L. Radlovački