Smeće odrasle svađa, deci za igru sve potaman

Nekada se u romskom naselju Bangladeš, po rečima meštana, bolje živelo. Bilo je više zelenila, manje đubreta; nije bilo vode, ali je više dece išlo u školu; nisu imali ni struje, a sada „plivaju” u izlivenim septičkim jamama... Oko 350 ljudi živi u tom prigradskom mestu i najnesložniji su kada je u pitanju smeće. Iako većina želi da se ponaša savesno i odlaže otpad tamo gde mu je mesto, nekolicina se inati i naružava naselje, tvrde naši sagovornici. Ali, nekako se čini da sve to ne smeta previše, naročito najmlađima koji trčkaraju naokolo, igraju pilicke, fudbal, žmurke.

– Vidi oni kontejneri! Kažem im da ih isprave i da srede to đubre, ali neće – žali nam se Joška Sitaš, koga smo zatekli kako sedi ispred svoje kuće s unukom. – Koliko puta su počistili iz „Čistoće”. Ja čistim svoj kontejner i oko njega, nije mi teško. Donesu smeće iz kolica i samo izvrnu. Pri tom, svugde je đubre na kraju sela, samo kad nas je na početku. Odu neki s triciklom ili konjem, donesu ovde šta su pokupili, i ono što im ne treba izbace. Iz grada donose i prave ovde deponiju.

Ipak, momci koji nisu bolesni, organizuju se pa počiste sve. Najčešće takve akcije prave leti kada su im „ulice” suve i ima manje blata, što od kiše, što od izlivenih septičkih jama. Onda donesu i klupe, iznesu bilijar i druže se. Milina, da čovek pomisli. I dok se Joška priseća kako je Bangladeš nekada izgledao, a kakve muke ih sada more, u pozadini se čuje gugutanje golubova i šuškanje nemirnih zečeva u kavezu. Ali i graja dece koja još nisu otišla u školu, te se igraju i takmiče.

– Igramo pilicke, hoćete da vam pokažem kako se igra? – pita nas momčić sa štapom i drvcetom u rukama. – Vidi sada, moram da bacim ovako. Ako ne pogodiš drvce, opet udaraš. Vidiš, tri puta i ondak brojiš koliko imaš koraka do crte odakle si počeo. Ja imam šest koraka, to je 60 bodova!

Nije da se hvalimo, ali mi smo nekako uspeli da nategnemo na deset koraka, odnosno 100 bodova. Nije loše za početnike! I dok se jedni igraju, drugi se spremaju za školu.

– Ne mogu sad da se igram, vidiš da sam se okupao, treba da idem – dovikuje desetogodišnji Mile, učenik četvrtog razreda škole „Dositej Obradović”. – Ne volim baš da idem, ali mi se ponekad ide... Najviše volim srpski, „atematiku” i engleski. Ne znam ga baš dobro, ali mi je zanimljivo.

I nešto starija generacija pamti lepše dane u Bangladešu. Mada, svako dete se tamo svog detinjstva rado seća i ono mu je najlepši period života.

– I da hoćete da pričate s babama, nema ih ovde – kaže nam nasmejana Iboja Sitoš, koja je u 28. godini već uveliko udata i ima dvoje dece.

Zatekli smo je dok je išla do komšinice, ili rođake, izbegavajući baruštine i smeće u sandalama na štiklu.

– Imamo mnogo mladih baba, ali ne onih po godinama – dodaje.

A onda smo naišli i na našeg redovnog sagovornika Đulu Farkaša. Pre nekoliko godina smo smišljali projekat da se napravi fontana, postave klupe i da se tu družimo uz piće.

– Fontana je postavljena, evo je – pokazuje nam Đula prstom na najveću baru koja, doduše, liči na mnoge fontane koje se inače izlivaju. – Kad je glasanje, onda dođu i bagerom odguraju smeće i dovuku tucanik. Najgore je što „Čistoća” ne dolazi redovno. I onda kažu da mi Cigani pravimo sve to. Jeste, mi to pravimo, ali ne svi. Sad ću ti ja reći... Kad odeš kod nekog da se žališ što baca smeće, on ti kaže: „Ako može onaj, mogu i ja!” Roditelji su krivi, ne deca. I svi mi krivimo druge, ali smo svi krivi pomalo.

Roditelji su krivi i, kako i Joška kaže, što su danas deca nevaspitana i ne idu u školu, a imaju sve uslove – mogućnost da vode računa o higijeni, ali i prevoz do škole u Begeču, iako je „žalosno što čak tamo moraju da idu”.

L. Radlovački

Foto: S. Šušnjević