Sladoled kod „Džafera” – simbol i toponim našeg grada

„Džafer” je odavno jedan od simbola Novog Sada, toponim... Ljudi se međusobno dogovaraju za mesto susreta ili bi trebalo taksisti reći odredište i sve bude jasno kad se kaže: „Kod Džafera“. Pored osvežavajuće poslastice i dobre usluge, u kutku Fruškogorske ulice svakoga će dočekati komšijska ljubaznost i atmosfera, čak i porodična toplina, koju pružaju dobri domaćini - porodica Dervišević.

Njihova tradicija poslastičarstva traje decenijama, a u Novi Sad je stigla 1965. godine. Petorica braće od malih nogu su pomagali ocu, nasleđivali posao i danas drže nekoliko radnji širom grada. Poslastičarnica je dobila ime po najstarijem bratu Džaferu.

- Za Novosađane smo svi mi „Džaferi”, tako nas znaju u gradu – šaljivo priznaje gazda i domaćin Refik Dervišević. - Prvu radnju je otac otvorio, nalazila se kod „Mlinotehne”, danas je tu hotel „Centar”. Bila je mala, metar sa metar. Nas je petoro braće i svi smo zajedno radili. Na tom mestu smo bili do 1979. godine, kada je ulica rušena zbog izgradnje Srpskog narodnog pozorišta i od tada smo na Limanu 1.

Nova adresa je vrlo brzo prihvaćena, a početkom osamdesetih imali su uveče i po dve - tri hiljade posetilaca, koje je doslovno policija morala da rasteruje. I u listu „Dnevnik” je tih godina osvanuo naslov „Svi putevi vode ka Džaferu”.

- U to vreme, u gradu nije bilo sladoleda kao danas, ni koka-kole, mi smo pravili kabeze – seća se Dervišević. - Dođe, recimo, vojni kapetan i naruči kabezu za 1.000 vojnika, nisu imali šta da popiju, osim toga. Inače, ovuda su prolazili mnogi poznati, nema ko nije dolazio. Monika Seleš je stalno dolazila, reket joj se vukao po asfaltu dok je tuda prolazila s ocem. Jednom prilikom je žena došla iz Kanade, a moja supruga je radila, pa kad ju je pitala šta želi, rekla je: „Ja bih volela da me posluži Džafer. On je mene služio dok sam bila devojčica i hoću, kad se vratim, da kažem da me je opet Džafer poslužio“. Ja je se ne sećam, iako sam pamtio ljude koji su često dolazili, mada njih ima na hiljade.

Sladoled kod „Džafera” bio je i ostao domaći, bez dodataka i pasti. Svakog dana kupcima je na raspolaganju 16 ukusa. Borovnica stiže iz rodnog kraja, sa Šar planine i 2.000 metara nadmorske visine. Ostalo kupuju ovde, ali kako domaćin kaže, ljubitelji njegovog sladoleda mogu da budu sigurni da jedu čisto voće i to sezonsko. Prošle godine napravili su sladoled od smokve, koji se, takođe, dopao kupcima, tako da će ga biti i sad. Sladoled je uvek svež, ne ostaje od prethodnog dana. Gazda dolazi svakog jutra tri-četiri sata ranije, koliko je potrebno da se popuni vitrina.

- Naš sladoled vole sve generacije – potvrđuje Refik Dervišević. - Generalno, najviše traže mlečne, poput vanile ili čokolade. Deca više traže voćne, zavarava ih crvena boja. Jedna komšinica uzima isključivo kugle sladoleda od limuna, pa posebno za nju napravim ako vidim da ih nema. Više puta se dogodi da već zaključavamo radnju, a neko baš tada priđe i kaže da dolazi s drugog kraja grada da bi kupio naš sladoled. I ponovo otvorim da bih ga poslužio. Šta da radim, kad je već stigao, tu sam, nema šanse da ostane neposlužen.

Refik Dervišević je za rad nekoliko puta nagrađen. Pet Zlatnih medalja i pehar nalaze se na vitrini radnje, a ta priznanja je dobio za pet vrsta svog sladoleda pre tri godine na Poljoprivrednom sajmu. Tada je proglašen za šampiona sladoleda. Uz njega su supruga i deca, baš kao nekad braća uz oca.

- Posao polako prepuštamo deci. Ja ću u avgustu da se penzionišem, radnju sam prepisao ćerki, ali nastaviću da pomažem. Uvek deci kažem: „Gledajte, ovaj kvalitet vas je održao”. Samo da nastave, imaju od koga da nauče – poručuje Refik Dervišević - Džafer.

Porodica potiče sa Kosova, iz sela Bačka na obroncima Šar planine. Otac je deo poslastičarskog zanata stekao radeći u Bugarskoj pre Drugog svetskog rata, a u Novi Sad je došao 1947. godine.

- Mi smo Goranci, važno je to napomenuti, jer često nas mešaju sa Albancima, a nemamo baš ništa zajedničko s njima – otkriva Dervišević. - Nekad smo imali probleme zbog toga. Čim se nešto dogodi na Kosovu, odmah i nas ovde povežu s tim. Dešavalo se da ujutru zateknem porazbijano staklo na radnji, to je bilo veoma ružno. Međutim, ceo komšiluk je izlazio i stajao u našu odbranu, bili su spremni da odu i pred Gradsku kuću. Inače, obično ne želim da se sećam loših stvari. Ovde imamo mnogo prijatelja i svakako je neuporedivo više lepog vezano za našu tradiciju i Novi Sad. Da nije lepo i dobro, ne bismo opstali tu. Goranci su čuveni po poslastičarstvu, bureku, baklavama, tulumbama i tradicionalnim kolačima.

B. Pavković

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.