Raj na zemlji samo iz ptičje perspektive

Tik iza ogromnih objekata automobilskih firmi nalazi se naselje s desetak stanovnika koje pripada mesnoj zajednici Šajkaš, ali po svemu ostalom sudeći,žitelji pripadaju samo sebi.

„Stiže nam pošta, imamo i struju, samo nemamo pijaću vodu“, dočekuje nas meštanin Milutin Ilijevski, objašnjavajući da moraju da idu do ranžirne stanica za rafineriju da bi sebi obezbedili vodu za piće. A to nije baš blizu i donde se stiže ili preko polja ili između atara.

Nekada se to „naselje” zvalo Poljoprivredno dobro „Vrbak” koje je nakon Drugog svetskog rata, kada se izgradila ekonomija, brojalo nekoliko desetina stanovnika. A danas ih je tek toliko da ne stignu ni da se posvađaju međusobno, a kamoli da popiju kafu s nekim iz komšiluka.

„Hvalim te bože da je neko došao!“,  dočekuje nas i Vera Subotin, koja u Velikom ritu 27 živi već 51 godinu.“Skoro sam išla u „Urbanizam”, a oni nisu ni znali da mi ovde postojimo. Tražila sam i u „Čistoći” da nam obezbede kontejner, ali su rekli da ne mogu to da urade jer nas je malo. Isti odgovor dobila sam i u „Vodovodu” kada sam ih pitala da nam donesu makar cisternu s pijaćom vodom, ako već ne mogu da nam je sprovedu od firmi koje su na stotinak metara od nas.“

Svojevremeno su im u Gradu rekli da će ih iseliti odatle te su svi morali da sklone živinu i stoku koju su uzgajali. Danas kad se zađe u to neobično naselje, naiđe se na svega nekoliko kokošaka, nešto više pasa i mačaka, raznoraznog cveća, voća i šiblja. Čini se kao mali raj na zemlji. Ali samo onima koji tu ne žive.

„Ranije smo imali autobusku stanicu bliže nama, sada moramo da pretrčavamo drum, idemo kroz pesak i preskačemo branike. Onda nam sviraju, neće da stanu, a ja idem s unučićima i kao da mi je lako“, žali se baka Vera, kojoj su se pre tri godine pridružili najmlađa ćerka s mužem i troje dece.

Oni koji i idu do grada, čine to autobusom, kolima, biciklom, pa i peške, a prva prodavnica im je tek preko kanala Dunav–Tisa–Dunav. Taj kompleks je zidan između 1945. i 1948. godine, a danas velika većina objekata samo propada. Tako se i krov urušio u stančiću Nikole Vučkovića, zvanog Drago, koji je ujedno i najstariji stanovnik Velikog rita 27.

„’Di da odem? Ovde sam stekao porodicu, deca se poudala, žena umrla, ja ostao ovde. Kuj, pemzija... Deset dana traje“, kaže Drago, i pita nas kako to mislimo na šta potroši penziju za nekoliko dana? “Ovde plaćam struju, tamo plaćam struju. U mom stanu se obrušio plafon pa sam prešao kod komšije i tamo plaćam i kiriju 30 evra. Muka živa! Više dajem i na lekove nego što pojedem... Ne bih nigde volio da odem, ovde bih da ostanem. Samo da je put bolji i da nisu premestili stanicu.“

Gostiju samo kad je lepo vreme 



S kim god smo pričali, pozvao nas je da dođemo na proleće ili leto da roštiljamo. Kažu da im porodica i prijatelji uglavnom dolaze kada je lepše vreme jer se tada jedino može uživati u prirodi. Ipak, najbolje bi bilo kada niko od njih ne bi morao tu da živi, već da ima priliku samo da dolazi s vremena na vreme. Tako je najlepše. „Ovde mi najviše fali društva“, priča Vera Subotin, koja je sa svojim roditeljima došla u Veliki rit 27 iz Crvenke.“Kumovi leti dođu i bude milina, ali kad odu opet isto.“

Kako se Drago priseća, kada se doselio s porodicom 1961. godine, tu je bilo i dečje igralište, određeni ljudi su samo održavali i čuvali krug. Nije mogao ni makar ko da dođe i uđe, kao što smo mi nedavno „banuli” tek tako. I baka Verina ćerka Jasna Spasojević se priseća svog srećnog detinjstva kada je u njenom komšiluku živelo dosta dece s kojom se družila i išla u školu.

„Ja sam navikla na ovo mesto, ali mojoj deci je teško. Nemaju društvo, stalno neko mora da ih vodi u školu i da ide po njih. Jedino mi znači što je koliko-toliko sigurno, odnosno ne mogu da istrče na drum dok se igraju i slično“, kaže Jasna, koja se vratila u svoj dom pre tri godine.

L. Radlovački