Priča Udruženja Turističkih Vodiča Novog Sada: Pavle Beljanski

Tako priču o Pavlu Beljanskom, zahvaljujući čijoj ljubavi prema umetnosti i istrajnosti je Novi Sad dom jedne od najlepših zbirki srpske umetnosti između dva svetska rata, započinje za „Dnevnik“ turistički vodič Ksenija Vasin.

Pavle Beljanski rođen je u Velikom Gradištu kao treće dete, a u drugoj godini života njegova porodica se seli u Svilajnac, gde Pavle završava školu. Kako Ksenija Vasin priča, Pavle školovanje nastavlja u Beogradu, a 1910. godine polaže ispit zrelosti u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

– Usledio je Prvi svetski rat, u kom je i sam učestvovao, a posle kojeg je otišao je u Francusku i na čuvenoj Sorboni se upisao na studije prava – navodi Vasin. – Zahvaljujući obrazovanju i poslovima mladog diplomate, Pavle Beljanski je živeo i radio u evropskim metropolama – Stokholm, Berlin, Varšava, Beč, Pariz, Rim, a taj put ga je vodio ka upoznavanju umetnosti i sakupljanju umetničkih dela.

Kako naša sagovornica govori, na početku prikupljanja umetničkih dela mnogo mu pomaže tetka po ocu, koja je i sama veliki poznavalac umetnosti i kolekcionar. Boraveći u Evropi, Pavle posećuje velike muzeje i galerije, gde za sebe sakuplja dela stranih umetnika.

– Međutim, Beljanski je shvatao da nikada neće moći da poseduje najvrednija dela jednog Ticijana jer se ona već nalaze u muzejima i nekako instinktivno je promenio svoje polje interesovanja – otkriva Ksenija Vasin. – Po povratku iz Beča u Beograd, Beljanski je počeo da se upoznaje i druži sa mladim umetnicima, među kojima se većina školovala na akademijama u Minhenu, Beču, Budimpešti, Pragu, Firenci, Rimu, a najviše u Parizu.

Ksenija Vasin dalje navodi da Beljanski 1929. godine dobija premeštaj u Pariz, gde se već nalaze Sava Šumanović, Petar Dobrović, Milo Milunović, Stojan Aralica i Petar Lubarda, te on tih godina postaje mecena i veliki prijatelj umetnika.

– Pavle je imao prefinjeni ukus za umetnost, što se vidi u delima koja čine njegovu kolekciju, a umetnicima je pružao i materijalnu podršku, pogotovo između dva rata, kada je situacija bila izuzetno teška – objašnjava naša sagovornica. – Sa mnogima od njih bio je veoma blizak prijatelj, a Petru Lubardi, Milu Milunoviću i Kosti Hakmanu bio je venčani kum.

Pavle Beljanski ima viziju da njegova zbirka jednog dana postane muzej, te kako Vasin navodi, tokom tridesetih godina prošlog veka, on intenzivno prikuplja dela, pa već pred početak Drugog svetskog rata, on ima zaokruženu kolekciju.

– Drugi svetski rat doneo je nevolje i gubitke, a u savezničkom bombardovanju Svilajnca nastaradala mu je porodica – priča Ksenija Vasin. –Ostavši sam, Beljanski je počeo da razmišlja da svoju kolekciju pokloni srpskom narodu, baš u spomen stradalih članova porodice.

Od kraja Drugog svetskog rata do 1957. godine, kada je osnovana Spomen-zbirka, kolekcija Pavla Beljanskog nije imala stalno mesto boravka, pa je, prema rečima Ksenije Vasin, ona izložena u Gradskom muzeju u Somboru i u Muzeju grada Beograda, gde treba da ostane, ali do toga ne dolazi. Kako Beljanski ima jasne zahteve za smeštaj svoje kolekcije i istrajan je u tome, on traži zdanje namenjeno samo za umetnička dela koja je prikupljao godinama.

– Konačno, naišao je na razumevanje u Novom Sadu i Vojvodini, te je Spomen-zbirka Pavla Beljanskog smeštena u zgradu arhitekte Iva Kurtovića, čiji je nacrt izabrao sam kolekcionar, a učestvovao je uređivanju prostora i nameštanju stalne postavke – ističe Ksenija Vasin. – Zahvaljujući znanju, želji, ljubavi i istrajnosti jednog pravnika i diplomate, Novi Sad ima divan dragulj srpske umetnosti nastale između dva svetska rata. 

U saradnji sa Udruženjem turističkih vodiča Novog Sada, list „Dnevnik“ će objavljivati priče i zanimljive anegdote o istoriji i arhitekturi grada, znamenitim ljudima, gastronomiji, kao i skrivenim ili zaboravljenim predelima koji krase Srpsku Atinu.

D. Andulajević