Previše nametnutih obaveza,  stres za mališane

Često je taj most prelaska iz poznatog u nepoznato „podmazan” plačem, urlicima, negodovanjima, te uglavnom pokušaji nametnutih vannastavnih aktivnosti u tako ranom periodu bivaju mučenje i za decu i za roditelje. U razgovoru s koordinatorkom Udruženja roditelja „Matica” i trenerom za decu i mame Biljanom Grbović, otkrili smo zašto deca najčešće prave probleme prilikom novina s kojima se suočavaju i koliko roditelji prave greške namećući im dodatne obaveze.

– Za decu uzrasta od četiri do šest godina odvajanje od roditelja još uvek je veoma teško, što je sjajno jer mala deca imaju puno pravo da se tako osećaju i tu ništa ne treba raditi da bi bilo drugačije – rekla je Biljana Grbović. – Pred njih se danas postavljaju zahtevi koji se u ranijem periodu nisu postavljali, pa pođimo samo od činjenice da su i vrtići relativno nova institucija. Za dete je već dovoljno stresno i teško kada u tom ranom periodu ide u kolektiv kao što je vrtić, gde su strana odrasla lica, gomila druge dece s kojima ne moraju biti bliska, a kamoli ih opterećivati dodatnim sadržajima.

Kako je pojasnila, odlaskom u vrtić dete se mnogo ranije izbacuje iz porodične, sigurne sredine, u širu socijalnu zajednicu, i to bude zaista bolno za njih, te ona plaču. Psiholozi kažu da je simptomatično kada neko dete uopšte ne plače, te da to baš i nije normalna i prihvatljiva reakcija. Danas, za razliku od svih ostalih perioda, roditelji već s tri-četiri godine upisuju decu na neke druge aktivnosti, pored obaveze vrtića, što za njih uopšte nije dobro.

– Jedno je voleti pevati u kući, s roditeljima ili kod bake i deke, a drugo je ući u novu grupu, prostor, među novu decu, nove odrasle ljude i zapevati, te je prirodna i zdrava reakcija da dete reaguje obazrivošću, strahom, suzom, željom da se povuče i skloni – kazala je Biljana Grbović. – Onda se roditelji čude takvoj situaciji, koja je u suštini potpuno normalna. Moj generalni savet je da se bude obazriv s tim dodatnim aktivnostima pre škole jer nikuda nećete zakasniti. Istina je da postoje deca koja veoma lako ulaze u te tipove socijalizacije, ali kao što sam već rekla, to ponekad zna da bude veoma sumnjivo jer nije prirodno stanje stvari da malom detetu bude svejedno da li je s mamom i tatom ili sa stranom osobom, odnosno, ako mogu grubo da kažem, to je kapitalistički način života.

Kako je dodala, u zapadnom svetu u mnogim državama se deci svake godine menjaju učitelji i svake godine se menja kompletno društvo u razredu. Tako je i na Malti, a cilj takvog sistema je u neuspostavljanju jake emotivne veze s ljudima, a deca koja odrastaju bez jačih emotivnih vezivanja, lakše se upotrebljavaju, po ceo dan mogu da rade, ne žure kući, a ona druga strana njihove ličnosti, ili „kapacitet za ljubav”, kako Biljana Grbović voli da kaže, postaje nerazvijena i zapostavljena.

– Onda nije ni čudo što se povećava broj razvoda, što je sve manje roditelja koji su suštinski i iskreno spremni da se posvete svojoj deci i budu roditelji punog srca, a ne samo tehnički da odrađuju taj „posao” – poručuje ona. – Još jedna nenegativna strana tog ranog uključivanja dece u mnogobrojne aktivnosti je navikavanje deteta na nečije stalno vođenje. U tom slučaju dete nema priliku da razvije sopstvenu maštu ili inicijativu. U vrtiću su pod rukovodstvom odraslih, kod kuće isto tako, pa ako krenu na treninge, ulogu vođenja preuzima trener. Praktično se deci uskraćuje prilika da razviju sopstvenu inicijativu, da svojom maštom osmisle šta će da urade, organizuju, dele uloge međusobno, a ne da to uvek radi neko umesto njih.

Kako kaže, stoga je vreme za slobodnu aktivnost divna okolnost jer deci obezbeđuje upravo da se izraze onako kako najbolje umeju, budu kreativna i što je najvažnije, igraju se na tačno svom nivou, bez nečijeg rukovođenja. Uvek mogu proizvoljno birati oblast koja ih zanima. Samo u slobodnoj igri dete može ispoljiti sopstvene ideje do maksimuma jer samo sebi stvara priliku da prikaže ono što se krije u njemu. Stoga roditelji uvek treba da imaju na umu da je najbolja aktivnost koju dete može da ima – slobodna igra u slobodno vreme.

I. Mikloši