Porodica i rodbina odali pomen nastradalima u požaru kafića Laundž (foto)

Njima su se pridružili i Novosađani koji su iskoristili lep dan za šetnju, odajući počast i iskazujući saosećanje sa bližnjima stradalih, ali i poštovanje što i nakon 12 godina podsećaju na to da se tako nešto nikada više ne sme dogoditi. Predsednik Skupštine grada Zdravko Jelušić takođe je došao da oda počast poginulim mladim ljudima, istakavši da je 17. februar pre svega potresan za roditelje, rodbinu i prijatelje nastradalih, ali i da predstavlja opomenu na koju se ne sme ostati imun.

- Posle 12 godina strašnog događaja koji se desio u kafiću, kada je osmoro mladih ljudi izgubilo život, okupljamo se pre svega da bi skrenuli pažnju onima koji donose odluke, da one mogu da rezultiraju strašnim posledicama, ukoliko ih donose na pogrešan način - poručio je Jelušić. - U ime građana Novog Sada želim da se zahvalim roditeljima koji praktično svake godine evociraju te strašne uspomene,  a uz njih i rodbina i prijatelji, ne bi li skrenuli pažnju da se to više nikada ne desi u Novom Sadu i hvala im na tome.

Pokrenuti inicijativu za zaštitu od požara

Povodom tužne sudbine osmoro mladih ljudi pred kojima je tek bio život, ginekolog - akušer dr Dušan Vuleta napisao je pesmu ponesen emocijama koje su se kovitlale od stanja frapiranosti do zbunjenosti, a možda i šoka, kako je moguće da se u centru grada odigrava takva jedna scena. Da plamti požar, dok mnoštvo informacija pristiže sa svih strana, a nigde se ne spominje da se on gasi, niti da jenjava i nekako se sve završava prebrojavanjem žrtava.

- To me jako pogodilo i reči su izlazile same iz mene, ali kao da mi nismo izvukli nikakvo iskustvo iz toga, koje bi moglo da nas uči da nešto promenimo, jer nam se desio i “Kontrast” četiri godine posle toga - rekao je Vuleta. - Naročito mi je privukla pažnju činjenica da su sve bili mladi ljudi, dosta njih sa Univerziteta, puni zdravlja i vitalnosti, čak su trebali i da preuzmu svoju aktivnu ulogu u društvu, a njih je odneo jedan nesrećan slučaj. Pitao se sam se da li postoji mogućnost da se Univerzitet pokrene i postane epicentar inicijative za zaštitu od požara u takvim situacijama, gde će studenti imati obuke i edukacije kako da postupe u slučaju požara. To može da pomogne i zaista nekom spase život.  

Kako je rekao Stojan Saković, otac tragično nastradale Branke Saković, prošlo je 12 godina, a za njih, sve roditelje i rodbinu, kao da se to desilo juče.  Ali su oni svake godine tu i biće i dalje tu, sve dok postoje, ne bi li skrenuli pažnju da se ovo više nikada nikom ne desi.

- Danas je lep dan i umesto da smo svi u nekoj lepoj šetnji, uživamo u nekoj zabavi za državni praznik, mi se ovde okupljamo odajući tugu, iznoseći i proživljavajući svoj bol, za našom decom - kaže Saković. - Mi moramo to da iznesemo, vidi se da je ceo grad tu i naši prijatelji su tu, te sve podnosimo malo lakše i verujemo da će naša poruka, za dobrobit svih biti primećena, a to je da se ovo više nikada ne ponovi.

Kako je rekao, od onih koji su odgovorni zbog gubitka osam mladih života nikada nisu dobili ni reči utehe, niti znake pokajanja, što je sa ljudskog aspekta prosto neprihvatljivo. Sa njim se složio i Aleksandar Antić, jedan od 10 mladih ljudi koji je imao tu nesreću da se pre 12 godina, tog kobnog 17. februara nađe u “Laundž” kafiću, a jedan od dvoje koji su imali tu sreću da se izvuku, rekavši da je te ljude video zadnji put na sudu i nije bilo kajanja. O motivima ljudi zašto rade takve stvari ne zna šta bi komentarisao, jer niko ne zna šta je drugom čoveku u glavi, u datom momentu.

- Ključni faktor zašto sam ja ovde danas je taj što sam prvi video požar, te iako sam se vratio da upozorim ostale koji ga nisu videli iz druge prostorije, reagovao sam pravovremeno i uspeo da se spasem - kaže Antić. - Inače nisam ni znao za taj krovni prozor, jer ga je otvorila devojka koja je skočila pre mene, a ja sam osetio vetar, jer unutra ništa nisam  mogao da vidim od toplote i dima, pa sam, prateći njega shvatio da se približavam izlazu i tako sam iskočio. Meni se često pripisuje hrabrost što sam se vratio da upozorim te ljude, jer sam mogao samo da istrčim u hodnik i pobegnem, kada sam video požar, međutim to nije hrabrost, već refleks, uopšte nisam imao utisak da će se požar tako brzo proširiti. Sada kada i vratim film 12 godina unazad, iako me je zamalo taj potez koštao života, drago mi je što sam to uradio jer sve što je bilo do mene, ja sam pokušao, a da nisam, to bi bilo mnogo teško za podneti.

Po Aleksandrovom mišljenju, edukacija mladih ljudi bi puno pomogla, jer je ta pravovremena reakcija i u tom požaru izostala, a ona je veoma bitna za šansu za spas. Na Fakultetu tehničkih nauka imaju organizovane obuke kako reagovati u tim situacijama, stoga bi ta edukacija bila od posebnog značaja.

I. Bakmaz