Popovići–Tadići tipična karlovačka porodica: Em dva prezimena, em vinogradari

Špicname(t) izgleda samo malobrojne familije nisu imale, a po njima su se pre nego po izvornom prezimenu međusobno Karlovčani prepoznavali. Tako je i danas u krugovima onih koji su odrastali na toj tradiciji. Nekima je drugo prezime bilo i zvanično, kao što je to slučaj sa porodicom Popović Tadić, kojoj se ovo drugo sredinom prošlog veka izgubilo iz ličnih  dokumenata, ali još opstaje u usmenoj komunikaciji među onima koji za njega znaju. Ono što zapada za „uvo“ prilikom izgovora drugog prezimena Popovićevih jeste akcenat da drugom slogu što nije po pravilima srpskog jezika.

- U Karlovcima je bilo još Popovića, jedni su Smotrini, drugi Vla - priča Angelina Anđa Popović, koja priznaje da drugo prezime nije koristila. - Rođak Kosta Popović Kojica je napravio porodično stablo i prema njegovom istraživanju, naši Popovići su došli sa Kosova. Predak nam se zvao Tadija Popović i veruje se da nam otuda potiče nadimak Tadić.

Kada su Popovići Tadići došli u Karlovce, Anđa ne može pouzdano da kaže, ali sudeći po najstarijim nadgrobnim porodičnim spomenicima na groblju na Magarčevom bregu, biće da su najmanje 225 godina prisutni u ovom mestu. Tadićima je kuća bila u današnjoj Ulici mitropolita Stratimorovića, odakle su se rasuli po Karlovcima. Anđin pradeda Jovan nastanio se u Sremskuoj ulici ispod Kapele mira gde je nakada bila šljunkara iz koje se šljunak volovima izlačio.

Kao porodičnu relikviju generacije Tadićevih čuvaju i prenose jedni drugima ikonu krsne slave, Svetog Jovana Krstitelja, rađenu u tehnici ulje na platnu. Starost joj se ne zna, ali je više nego očigledno da je poprilično vremešna. Anđa tvrdi da ju je još njen pradeda imao. Podaci o njoj, ali ne i starost i ime umetnika, zableženi su u Umetničkoj topografiji Sremskih Karlovaca Pavla Vasića. Uz dimenzije u njoj se samo navodi da je reč o delu naivnog slikarstva.

Zid porodične, gotovo stodvadesetogodišnje kuće, krasi i portret strica Stevana iz 1920. koji je potpisao S. Stefanović. Za njega kaže da je nosio i isto ime kao i otac mu, a sudbina je htela da obojica umru iste, 1918. godine. Osim po špicnametu, Popovići Tadići su bili tipična karlovačka porodica po tome što su se bavili vinogradarstvom. Oni su dokaz tvrdnje da je svaka porodica u Karlovcima imala vinograde. Svedoči o tome još stari lagum iz 1906, dug petnaestak metara, koji se proteže ka Kapeli mira. Svedok je i Anđa, koja se živo seća svih poslova koje je sa roditeljima i bratom, koji je kao mlad nažalost sa suprugom poginuo u saobraćajnoj nesreći, radila u vinogradu.

Pomagala je roditeljima i oko vršidbe. Vršilicu su, priseća se, imali Petarići. Taj posao nekada se u Karlovcima obavljao na sadašnjem fudbalskom terenu. Svi bi tamo doneli na kamaru žito i obavezno bure s vodom da se može reagovati u slučaju požara, uprkos stalnom prisustvu članova dobrovoljnog vatrogasnog društva. 

- Deda Stavan je bio vinogradar, za razliku od dvojice njegove rođene braće koji su se posvetili jedan svešteničkom, a drugi oficirskom pozivu - kaže Anđa. – I moj otac Teodor Toša Popović bio je vinogradar. Živeli smo od vinograda. Imali smo doduše i oranica, a osim svoje obrađivali smo i tuđu zemlju, uzimajući je u zakup. Sejali kukuruz, žito, detelinu, gajili stoku, nekad i po tri konja imali. U Karašu i Lipovcu smo imali  zemlju. Od malena smo brat i ja radili sve što je trebalo. Znala sam sa ocem da perem burad,a za to smo kiristili lance. U veliki ardov od 2.000 litara ulazio je otac kroz mala vrata kakva su veća burad obavezno imala da bi se mogla održavati. Živo se sećam i kvečovanja – muljanja grožđa i drugih poslova oko proizvodnje vina.  Kada  se grožđe obere stavljalo se u bozinicu – drvenu burad koja nemaju poklopac na vrhu i tako se prevozilo do kuće. Posle kvečovanja prebacivalo se u pres i cedilo, pa se tako proceđeno sipalo u burad, za šta je korišten drveni levak. Kad se vino tako „uradi“, stavi se da odstoji.

U Karašu su, kaže, imali vinogradarsku kućicu u kojoj bi tokom sezonskih, velikih poslova ona, brat i otac znali i da prespavaju. Tamo je postojao i izvor, pa su  sejali i povrće i prodavali na pijaci. Kao gimnazijalka za vreme raspusta bila je svaki dan u vinogradu. Išli su oko četiri izjutra u vinograd i radili do 10 sati. Ali, bilo je vremena i za uživanje. Kad završe prepodnevni deo posla, ona i brat su odlazili u obližnje Prosjanice na kupanje. Oko četiri su se vraćali u vinograd i nastavljali da rade do osam uveče.     

- Vino smo prodavali nekim Slovencima, koji su bolje plaćali. Krišom smo to radili, jer je postojala obaveza da se vino predaje Vinogradarskoj zadruzi, koja je imala prostorije na mestu sadašnjeg Vatrogasnog doma. Kada se zadrga rasformirala svako je svoja burad odneo kući. Posle toga smo grožđe nosili i prodavali Navipu – seća se Anđa.

Uzgajali su rizling, portugizer, slankamenku i ružicu.

- Posle bratove smrti i očevog povređivanja sve je palo na mene. Isprva sam unajmljivala Srbijance koji su dolazili u Karlovcima da rade u vinogradima. Kod Donje crkve su se skupljali i kome je trebala radna snaga, tamo ju je mogla naći. Davali smo posle neko vreme zemlju u zakup, ali to nije bilo najbolje rešenje. Moj muž nije bio zaintersovan za taj posao, a ja nisam imala snage sama to da radim, i prodala sam zemlju. I vinogradarsku i vinarsku opremu je uglavnom prodala, a burad su završila kao ogrev. Ostao je samo lagum kao dokaz porodične vinogradarke tradicije. Njega je nedavno kćerka Bojana, doktor pedagoških nauka sa suprugom, renovirala jer je počeo da prikišnjava, pa će dobiti neku novu funkciju.

Zorica Milosavljević