Po dugmad i drikere u „Svilen konac”

S obzirom na broj preporuka i zanat kojim se sve manje ljudi bavi, ekipa „Dnevnika” je razgovarala s Goranom, koji naglašava da je cela priča krenula od njegove žene Radmile, koja je ceo život krojačica. Zbog toga, glavna delatnost radnje „Svilen konac” upravo je popravka odeće, sa čime se posao oko drikera i nitni, kako Goran kaže, veoma lepo slaže i čini celinu, tako da ljudi koji dođu u njihovu radnju imaju kompletnu uslugu.

– Nema stvari koje ne možemo da sašijemo – odlučno govori Goran Todorić. – Opravljamo sve što je od tkanine, kože, a sada i skaja i svih veštačkih materijala. Šijemo po meri sve, od krpe do venčanice i kaputa. Radili smo za neke poznate majstore kao što je Baron, radili smo na osnovu skice, uzorka ili na modela dizajnera, tako da apsolutno ne grešim kad kažem da možemo sve uraditi.

Kada je reč o zanatu koji se tiče dugmadi, nitni i drikera, Goran objašnjava da su davno živeli na selu, u Đurđevu, gde je bilo potrebe za presvlačenjem dugmadi, drikera, ringlica i nitni, što je tada, kako kaže naš sagovornik, radila samo jedna žena koja je u rodbinskim odnosima s porodicom Šovljanski iz Zmaj Jovine ulice.

– Po potrebi sam odlazio da presvlačim dugmad i moja pokojna tetka Krista me je jednom pitala: Zašto ti to ne bi sam radio? – kazao je Goran Todorić. – Tada mi je dala komplet nekih nemačkih, „Astorovih” alata, a pošto sam po zanimanju mašinski inženjer – projektant, ja sam te alate snimio, našao majstore koji su mi ih napravili i onda smo, uz krojačku delatnost, dodali i ovu, koja je vrlo kompatibilna. Krenuli smo stidljivo, samo sam imao alate za presvlačenje i počeo sam s ovom presom koju sam sam napravio. U to vreme alati i prese su bili strašno skupi, a radio ih je Đorđe Šovljanski i još jedan majstor-metalostrugar iz Čuruga.

Tokom razgovora s Goranom, mušterije su neprestano dolazile te je naš sagovornik potvrdio zadovoljstvo brojem mušterija, dok nezadovoljstvo ističe visinom dažbina zbog kojih ne mogu da zapošljavaju druge jer im tada, kako kaže, ne bi ostalo ni za čašu vode.

Porodičnni posao

Radnja „Svilen konac” nekoliko puta je menjala ime, a cela porodica Todorić je uključena u posao, a radnju sada vodi Goranova ćerka, Dejana Todorić, koja je završila Fakultet za dizajn, smer vezan za projektovanje tekstila i odeće. Dejana u školi u Inđiji predaje na Smeru za tekstilstvo, ali i pored tog posla, ne zapostavlja rad s mamom Radmilom koja ju je, kako kaže, i naučila svemu.

– Drago mi je što sam imala tu sreću da imam od koga da naučim, s obzirom na to da je mama u toj oblasti veoma dugo i prvo što me je naučila je bilo da je mušterija uvek u pravu i da sve može da se uradi – kazala je Dejana Todorić. - Ja sam to nastavila da radim i rado pomažem oko šivenja. S druge strane, u školi želim da naučim decu onome što znam i mogu, a praksa je veoma bitna, zbog čega se u novom sistemu obrazovanja deo obavlja u školi, a drugi u određenim preduzećima gde im se pruža prilika da napreduju.Dejana je za „Dnevnik” navela da mnogi ne žele da poprave neke predmete ili stvari, zbog čega zanati i nestaju, kao i da pojedinci ne cene popravke upravo zbog povoljnih cena robe na našem tržištu. Uprkos tome, ona naglašava da i dalje ima onih koji i te kako cene stare zanate i onih koji su svesni toga koliko neka korekcija vremena i pažnje iziskuje.

– Daleko od toga da se ne može živeti pristojno, ali onda radite od jutra do sutra – kazao je naš sagovornik. – Zanati u Novom Sadu se ne cene dovoljno, ali najviše ih cene stariji ljudi i naši koji rade u inostranstvu. Leti naši ljudi, koji dolaze uglavnom iz Švedske, Danske, Nemačke ili Švajcarske, bukvalno koferima donose stvari jer kažu da je to tamo izuzetno cenjeno zanimanje i vrlo je skupo. Desi se da za jednu mušteriju radimo deset dana jer donese toliko stvari pošto joj se tako isplati.

Radnja „Svilen konac” se nalazi u Jevrejskoj ulici, u pasažu 24 i krasi je oko 150 vrsta drikera, kao i više od 200 vrsta dugmadi za teksas odeću.

– Ja sam jedini u Novom Sadu koji se ozbiljno bavi tim poslom – kazao je Goran Todorović. – Sve ovo što imam je nerđajuće, dok drugi rade sa čeličnim, takozvanim salačkim, koji jako lako zarđaju. Specifičan sam po tome koliki izbor imam i zaista mi je divno kada zavredim kompliment poput: „Hvalim Boga što vas imamo”.

K. Ivković Ivandekić