Otvorena vrata Udruženja za podršku osobama s Daunovim sindromom
NOVI SAD: Udruženje za podršku osobama s Daunovim sindromom, moglo bi se reći, svoja vrata drži otvorena za sve koji žele da se druže ili na neki način doprinesu toj malobrojnoj zajednici naših sugrađana.
Tako svakog utorka i četvrtka od 17 do 20 časova u njihovu prostoriju u Ulici Bate Brkića 12, a koju dele s raznim sličnim udruženjima, svraća oko 40 osoba starije od 18 godina na druženje, edukaciju, sportske aktivnosti, žurke...
U Novom Sadu baratamo nezvaničnom brojkom od stotinak osoba s Daunovim sindromom, objašnjava predsednica pomenutog Udruženja Violeta Popović, dodajući da ne postoji zvanična statistika jer se svi vode kao osobe s mentalnim poteškoćama.
Stoga i jesu tu za sve. U okviru projekta „Edukacija osoba s Daunovim sindromom o zdravim stilovima života i merama prevencije”, koji finansira Gradska uprava za zdravstvo, svakog četvrtka radioničarke i volonteri drže časove fizičke aktivnosti, igraju čunjeve, uče o pravilnoj ishrani, prevenciji zlostavljanja, higijeni, kako treba da se ponašaju kada odu kod lekara, da li treba da cinkare ili prkose...
Porodice koje imaju dete s Daunovim sindromom već nekoliko godina nemaju pravo na tuđu negu i pomoć, za razliku od porodica čiji članovi imaju neki fizički invaliditet.
Naša deca mnoge stvari mogu da urade sama, ali tek kada im mi to kažemo, objašnjava Violeta Popović.
Prema njenim rečima, diskriminisani su jer osobe u kolicima, recimo, mogu da odlučuju u svoje ime, a ona uvek odlučuje u ime svog sina.
Hraniteljske porodice u takvim situacijama dobijaju pristojnu platu, a ja ne želim da dam otkaz ili budem na bolovanju. Želim da, kad sam na poslu, moje dete bude kvalitetno zbrinuto. A niko ne shvata da je najjeftinije da se najpre ispoštuju primarne porodice i da im se daju neki ustupci, kaže Violeta.
U tome su najveća podrška studentkinje Medicinskog fakulteta s Odseka za defektologiju: Andrea Perge, Dunja Jovanov, Barbara Adam, Gordana Popović i Katarina Harhaji.
I opet sve ukrug, kako kaže Violeta, jer na te teme stalno moraju da razgovaraju.
Budući da naša deca nisu vešta s rukama, organizujemo za njih i kvizove, gledanje i analiziranje filmova... Utorak nam je rezervisan za edukativne radionice, navodi naša sagovornica.
U svakom slučaju, kaže u nastavku, oni su toliko iskreni i nemaju nimalo zadrške.
Dok mi svi hvale novu frizuru, ovde se nikome ne sviđa, dodaje Violeta.
A iskrenost i dobro ponašanje vredi nagraditi.
Tako članovi Udruženja za podršku osobama s Daunovim sindromom godišnje odu na nekoliko izleta, odlaze na bazen, Štrand i u „Petrolend”, idu na kampove bez roditelja i slično. Mnogi na takvim mestima nauče nove stvari, poput samostalnog brijanja ili vezivanja pertli, sklapaju nova prijateljstva, a bude i ljubavi...
Ovde mi je lepše nego u školi, kaže najmlađa članica Udruženja, šesnaestogodišnja Brankica Veljković koja se prošle godine priključila tom timu.
Kako kaže, njima je samo potrebno da im priđete, date ruku i osmehnete im se.
Jer, kaže Brankica, invalidi su oni koji imaju loš stav o osobama s posebnim blagoslovom.
Ova deca nisu bolesna, već imaju stanje. Zato pozivamo sve da dođu i vide kako provodimo vreme i šta radimo. Nećemo ih zaraziti, neće se pokajati, imaće samo divne utiske.
L. Radlovački