Obnova Petrovaradinskog podgrađa na trećini puta

Trogodišnja obnova Gradića Petrovaradinske tvrđave, malenog bisera našeg baroknog graditeljstva, polagano se privodi kraju. Tokom ove obnove, svakako najveće u sada već trovekovnom trajanju, uređene su fasade a potom i krovovi više od četrdeset kuća.

Ipak, sve zgrade koje koristi Vojska Srbije, a njihov gabarit i veličina fasada su znatno veće od svih zajedno do sada obnovljenih objekata, čekaju na svoj red. Obnovu vojnih objekata, kao i veliki manastirski kompleks svetog Juraja, najstariji katolički hram u Vojvodini, iz nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada najavljuju (verovatno) za sledeću godinu, mada bez čvrstih garancija. Kada se tome doda još neizvesno parterno uređenje i, posebno, rešenje saobraćaja, ispada da je čak i ova velika obnova samo delimična, na trećini puta.

Inače, po rečima nadležnih, do sada je za obnovu potrošeno više od 320 miliona dinara, a radove finansira Grad Novi Sad. Ovako veliki građevinski poslovi svakako da nisu mogli proći bez većih, propratnih, tehničkih problema. Dug proces rada na fasadama, krovovima i obnovi drvenarije vrata i prozora, zahtevao je još duže i složenije pripreme, od izrade projekata do famoznih tendera za izbor izvođača radova. Sve je to, između ostalog, zahtevalo posvećenost svih učesnika, posebno stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika, ali i povećanu strpljivost stanovnika Gradića.

Radovi ove obimne obnove bili su dosta složeni i zahtevali su posebne napore brojnih majstora i konzervatora. Kitnjasti fasadni ukrasi, često i neprimetni za posmatrače, detaljno su i stručno obnovljeni – od gipsanih frontona prozora i ulaznih portala, do tavanskih otvora i skulptura svetaca zaštitnika, uobičajene pojave na baroknim kućama. Obnovljeni su i krovovi što je dodatno usložilo iovako komplikovan proces.

Moralo se paziti i na gnezda lasta, kao zaštićene vrste, što je takođe zahtevalo posebne napore stručnjaka i majstora na gradilištima. I na kraju treba pomenuti da se ova obnova faktički ne bi mogla ni desiti bez ranijih detaljnih istraživačkih akcija i tehničkog snimanja objekata, koje je Zavod, na osnovu prethodnih saznanja i radova, obavio nekoliko godina ranije u okviru priprema predloga za stavljanje Petrovaradinske tvrđave sa podgrađem na Uneskovu listu svetske graditeljske baštine.

Čitava obnova je takođe krunski dokaz koliko su naše urbane celine, i pored neupitnih evropskih vrednosti, bile i još uvek jesu na rubu interesovanja čitavog društva. Dok se završavaju poslednji radovi ovog ciklusa obnove čeka se svakako ključno rešenje problema Podgrađa – konačno ukidanje saobraćaja kroz njegovo središte bez čega neće biti trajnog i održivog rešenja za taj domaći barokni graditeljski biser.

Vladimir Mitrović