Novi Sad je biciklistički grad, ali...

U biciklističku infrastrukturu neprestano se ulaže, mnogo je staza obnovljeno, napravljene su nove, okolina grada takođe je pogodna za tu vrstu prevoza, međutim, poznata novosadska idila ima i drugu stranu medalje – krađu. Nisu, nažalost, retki primeri da video-nadzor zabeleži krađu, počinilac bude otkriven, međutim, prođe nekažnjeno, a bicikl ne bude vraćen. U drugom slučaju, bicikl ne bude pronađen, a prilikom prijave sugrađani budu upućeni da odu na Najlon pijacu, uz mogućnost da tamo prepoznaju svoj bicikl.

Nedavno se na temu krađe bicikala našoj redakciji obratila čitateljka, koja je navela slične primere, uz predlog da bi mogao biti osnovan poseban odbor ili donet zakon koji bi štitio građane, eventualno smanjio broj krađa. Ona se osvrnula i na podatak, koji verovatno, kako je rekla, pamte stariji Novosađani, da je nekad postojala i registracija bicikala.

– Uvek možemo da krenemo od načina na koji sami štitimo svoj bicikl, a izuzetno često možemo videti da je katanac koji građani koriste loš, što kradljivcima omogućava da ga preseku za manje od minuta – navodi predsednik Udruženja građana „Novosadska biciklistička inicijativa” Vladimir Zdravković. – To znači da bi najpre trebalo nešto sami da učinimo, uložimo u jači lanac pred kojim će neko razmisliti da li će ga preseći. Naredni nedostatak je biciklana, nema je svaki stambeni objekat, pa su ljudi prinuđeni da ostavljaju bicikle na različitim nebezbednim mestima van zgrade.

Na koji način sačuvati bicikl?

Marjan Marić, akademski slikar:

– Samo bicikl vozim i leti i zimi svaki dan, i prezadovoljan sam. Bilo je krađe, ali ja iz principa vozim jeftin bicikl da ga ne bi krali.

Jeftin jednako može da se sredi i vozi, što bi se reklo, kao avion, ne mora da bude skup da bi bio dobar. Mislim da policiju ne zanima da traži bicikle, tako da ljudima ostaje da sami smisle svoj sistem zaštite.

Mirjana Benić, poštar:

– Vozim bicikl, događalo se i da ga ostavim, ali, srećom, nikad mi se nije dogodilo da ga ukradu. U principu, nije nešto ni atraktivan, tako da verujem da je dobrim delom upravo to razlog.

Osim ovoga što već postoji, video-nadzora i načina zaključavanja bicikla, ne znam šta bi se moglo učiniti da se ljudi zaštite ili dočekaju nadoknadu za krađu.

Ljilja Radonjić, stomatolog:

– Bicikl mi je osnovno prevozno sredstvo za grad. Srećom, nije mi se događalo da mi ukradu bicikl, a nisam dugo ni čula da se nekome desilo, ali iz nekih ranijih primera znam da ljudima bicikli nikada nisu pronađeni.

Ne znam da li se sprovodi zakon, kad već postoje kamere koje utvrde počinioca. Ja svoj bicikl držim u dvorištu i na ulici ga ne ostavljam dugo.

Zoran Pavlović, diplomirani geodetski inženjer:

– Bicikl najčešće koristim kao prevozno sredstvo jer je najlakše parkirati ga usred grada. Dogodilo mi se baš ove godine da mi ukradu bicikl, i to ispred lokala.

Krađu sam prijavio, ali nemam povratnu informaciju. Nisam upućen, ali većinom, koliko sam čuo, bicikli ne budu pronađeni. Ne znam šta je rešenje, možda bi dva lanca bila dovoljna.

Krivični zakon se sprovodi u izuzetno maloj meri, pokazalo je iskustvo sugrađana.

– Od građana koji su nam se javljali čuli smo da i kad prijave krađu, najčešće policija ne učini ništa, uz obrazloženje da bicikl nije dovoljno vredna imovina da bi ušao u proceduru – otkriva Zdravković. – Pokušali smo da razgovaramo sa Policijskom upravom u Novom Sadu i da skrenemo pažnju na to da u gradu imamo velik broj ljudi koji koriste bicikle, da bi to trebalo ozbiljnije shvatiti, ali nije urodilo plodom.

Konkretnih primera je mnogo, a nijansi u okviru pomenutog još više. Tema, nažalost, ostaje „začarani krug”, a sve što je trenutno moguće učiniti, ma koliko čudno zvučalo, jeste uložiti u lanac i katanac, jer bicikl ipak još nikome ne služi za reviju.

B. Pavković