Ništa ne može da me sruši

Više od 26.000 ljudi pratilo je dešavanja i informacije koje je Milorad Mile Jurković pisao na svojoj stranici, da bi je neko u trenu hakovao i srušio. Iako „Fejsbuk” administracija nije ništa konkretno odgovorila na njegove zahteve da se taj problem reši, Mile je okrenuo novu virtuelnu stranu, koju je, za manje od dva dana, zapratilo više od 4.000 poštovalaca njegovog rada i društvenog doprinosa. Kako je i sam rekao, ništa ne može da ga sruši i dokle god postoje ljudi dobrog srca, postojaće i on, „dobri Mile za kojim se diže prašina”, makar to bila i „samo” ona iz radionice u Rakovcu.

– Nisam očekivao ovako nešto, mada sam u početku dva puta bio hakovan, ali smo uspeli da se zaštitimo – priseća se Mile kako je od samog početka, maja 2015. godine, nekima bio, ne trn već, kako kaže, ekser u oku. – Zlo uvek pliva gore, a dobrota je dole i ispliva ponekad. Kada sam objavio da poklanjam 500. stolicu, bilo je 2.000 pozitivnih komentara i četiri negativna. Tada se sin nešto pobunio, ali sam mu rekao da ne obraća pažnju. Ako nekome smeta, ako misli da je sve to lako ili da može uraditi bolje, neka dođe da vidi kako sve to izgleda, a kad neko uđe u radionicu, ne može ni deset minuta da izdrži od prašine. Svako može učestvovati u nečemu, postoje razne humanitarne aktivnosti.

Koliko taj virtuelni svet može biti negativan i opasan, toliko, s druge strane, postaje idealan prostor za masovno širenje dobre ideje i namere. A Mile je svakako u tome uspeo. U svojoj akciji okupio je mnogobrojne ljude širom Srbije i regiona, zanatlije, ali i javne ličnosti koje u potpunosti podržavaju Mileta šta god da zamisli, a da to, čak, nije ni tražio niti očekivao. Od početka je imao ideju da izbegava medije, da se ne promoviše u javnosti, ali nije uspeo da pobegne od te sedme sile bez koje, kako je priznao, ne bi ni stigao do 692. stolice za 16 meseci.

– Hteo sam da ostanem običan čovek i da poklanjam, a kada sam video odziv ljudi na „Fejsu”, uplašio sam se. Ne sebe, već reakcije okoline i koliko će sve to uticati na odnos u našoj porodici – kaže Rakovčanin s prebivalištem u Beočinu.

Međutim, od porodice ima punu podršku i ženu Aleksandru koja se ponosi njime.

Kombinacija stolarskog zanata i humanih ciljeva prenosi se u porodici Jurković s kolena na koleno. Miletov otac pomagao je pri izgradnji velikog broja kuća u Rakovcu, a kod svog sina Stefana (15) odavno su primetili isti senzibilitet. Tako je, na neki način, i nastala ta prva hranilica koja je probudila javnost i pokrenula lavinu dobrote. Izrevoltiran propagandnim spotovima na televizijskim stanicama, Mile je iz bunta odlučio da tome stane na put. Za sada je i više nego uspeo u tome. Ipak, nije sve tako idealno i moglo bi se reći da Miletu, osim punog srca i sreće, više ide iz yepa nego u yep. Živi od muzike, svirajući sa svojim ansamblom „Šik”, čiji su članovi iskazali želju da pomognu, pa tako imaju i zajedničku akciju besplatnog sviranja na slavljima porodica u kojima se rodi dete.

– Glavna akcija nam je svedena na pružanje podrške ljudima koji imaju decu. Želimo da povećamo natalitet u Srbiji i ovo je moj doprinos – naglašava stolar Mile, čije se hranilice nasleđuju iz porodice u porodicu. – Ja sam ostao sasvim običan čovek uprkos svemu. Imam kuću u Rakovcu, koju još nisam sredio, a živim kao podstanar u Beočinu. Sve što sam uradio i donirao, voleo bih da mi Bog vrati kroz zdravlje moje dece, porodice i prijatelja.

L. Radlovački

Nagrade Miletu, a čestitke porodicama

Povelja „Maslačak”, koju dodeljuje Udruženje „Prijatelji dece Srbije” kao znak priznanja pojedincima, grupama ili ustanovama koje svojim radom, humanošću i samoodricanjem čine da dečji svet postane lepši, ove godine, 3. oktobra, otići će u ruke Milorada Mileta Jurkovića. Do sada je dobio nekoliko priznanja, dok je neka odlučio da odbije.

– Ja se ne takmičim i moj rad nije rijaliti šou – kaže Mile, ističući da su najveća priznanja diplome, zahvalnice i čestitke koje dobija za rođendan. – Možete da mi čestitate koliko hoćete, ali ja čestitam svim bračnim parovima koji osnivaju porodice i imaju decu. Roditeljima kojima je radno vreme 24 sata, a naročito onima koji imaju decu s posebnim potrebama, a koje treba da postave rame uz rame s ostalim vršnjacima, jer to i zaslužuju.