Nevolja stanarke u trošnom delu Grbavice: Pacovi u kući Neđeljke Crnčević

U dvorištu na adresi Doža Đerđa 70 ima šest stanova, a broj godina dovoljno govori o starosti i sigurnoj potrebi za ulaganjem. Stanovi su trošni, a da nijedna nevolja ne dolazi sama, dokaz su pacovi koji se već četiri meseca pojavljuju kod Neđeljke.

– U zidu sam imala tri rupe koje je pacov napravio, zatvorila sam ih i zalepila stiropor, ali ostale su u zidu ispod stiropora – otkriva Neđeljka Crnčević na ivici suza i besa. – Čujem ga kad prođe iza, čak može da se zavuče ispod termoakumulacione peći, a kažu mi ljudi da tu pacovi u toplom mogu i da se okote. Jedno veče sam ga čula iza ormara, lupala sam pecaljkom da ga oteram, a komšija, podstanar s druge strane zida, žalio se gazdi zbog toga. Pacov je iza ormara u ćošku iskopao rupu. Pomerala sam ormar da bacim otrov, i to ne taj što „Ciklonizacija“ donosi, nego su mi ljudi doneli sa Čeneja, naručila sam dva kilograma od po 700 dinara.

Neđeljka ima 72 godine i prima invalidsku penziju od 16.000 dinara mesečno. Sin joj mnogo pomaže, daje za sve što je potrebno. Nudi joj, kaže, da iznajmi stan i da joj plaća, da prestane da se nervira zbog te kuće, čak i da živi s njim i njegovom porodicom, međutim, Neđeljka odbija. Ona potvrđuje da je sin dobar i vredan, ali ona neće tek tako da napusti taj prostor i, kako kaže, „ostavi ga pacovima“.

– Ja živim na rupi, podrum mi je ispod, zatvorila sam ulaz da mi i odatle ne dođu. Pre neko veče osetila sam užasan smrad, pomislila sam da ću se ugušiti – govori kroz suze. – Sinu više ne smem ni da kažem, on bi mi odmah iznajmio i platio stan, a neću da još i to uradi, ima četvoro dece. Reko’, ne mogu da mu pomognem, i ovako mi plaća i dodaje za sve što mi je potrebno, još da mi plaća stan! Ćutim, već mu je loše kad pričam o ovoj kući. Nisam ložila vatru dve-tri noći, da ih toplota ne privlači, držala sam otvorena vrata celu noć, smrdi iz kanalizacije... Niko neće da pomogne, da izađu, da vide. U penziji da nemam mira...

Stanare Ulice Doža Đerđa 70 jednom je posetio investitor.

Prošle godine je bio investitor – potvrđuje Neđeljka Crnčević. - Hteo je sve ovo da kupi za 300.000 evra i da nam plati, bilo bi podeljeno na naših šest stanova. Meni je od toga nuđeno 40.000 evra, za to ne mogu da kupim stan od 30 kvadrata. Nismo se složili. Mene ne interesuje šta oni hoće ovde da prave, ja hoću stan u zamenu za ovo.

Podrum je suv, ali takođe trošan i Neđeljka se boji da bi se svakog trenutka mogao urušiti. Iza kuće postoji septička jama, što dodatno pogoršava situaciju.

– Obraćala sam se Sanitarnoj inspekciji, Komunalnoj miliciji, mesnoj zajednici, Gradu, jedino još nisam Zaštitniku građana – objašnjava Neđeljka. - Iz „Ciklonizacije“ dođu, bacaju otrov spolja, ali ništa se nije promenilo. Ja sam ovo kupila s bivšim suprugom pre 45 godina, tada je drugačije izgledalo, nije bilo ni kupatila, sve sam adaptirala koliko sam mogla. Zid sam menjala spolja, uvek sam ulagala, ali ne vredi kad je rupa ispod. Posle dve godine uzeli smo stan na kredit na Novom naselju, a onda smo se rastali. Ostala sam neplanski u ovoj „šupi“, a on je otišao, jer je imao pravo na kredit. Mogla sam na sudu da dobijem i taj stan, ali nisam imala para da plaćam i kredit i nekoga ko će mi čuvati dete. Tako smo sin i ja ostali ovde. Muž je davao izdržavanje.

Neđeljka Crnčević je u Lovćencu završila školu i primala stipendiju iz Zadruge „Njegoš”, koja ju je kasnije zaposlila, a u Novom Sadu radila je u Projektnom birou „Estetika“. U međuvremenu joj je ustanovljena treća kategorija invaliditeta, pa je, sa 17 godina radnog staža, predložena za invalidsku penziju, koju je i ostvarila. Ipak, radila je svojevoljno i nakon toga, sve dok sin nije završio srednju školu i odslužio vojsku.

- Sin mi kaže: „Mama, šta te briga za ovu kuću, zašto se toliko sekiraš? Mojih sto kvadrata stoji prazno, grejem taj prostor, a ti nećeš da dođeš.” Napravio je veliku kuću. Ali neću ni sa kim da živim. Ja volim moju štampu da čitam, da legnem, da imam svoj mir. On mi kaže: „Mama, ja ovde više ne mogu da dolazim, zgadila mi se ova ulica. Koliko sam je voleo, sad ne mogu da je smislim. Tebi ću da sagradim nešto, da nam budeš blizu i da se makneš odavde. I nemoj da se sekiraš.“ Ja mu kažem: „Je li? A ovo ću da ostavim pacovima? Dosta me ti finansiraš, nek’ mi država da stan, pa da ga izdam, makar neki dinar da imam uz penziju, bar to da mi ne daješ.“ Zašto bih ja ovo napustila? Neću da pustim pacovima. Svakako neću ostati na ulici, ali neću ni da prepustim tek tako, a da me sin finansira, daje mi kuću, a ima svoje četvoro dece – kategorično zaključuje Neđeljka.

B. Pavković