Nesuđeni veterinar Danko Stanisavljev vratio se fotografiji

Najviše ga zanima crno-bela analogna fotografija.

– Prvi fizički kontakt s foto-aparatom je bio kada sam imao osam godina jer sam tada, u stvari, imao dovoljno snage da podignem tatin tadašnji „zenit”, koji je bio tenk od aparata – priča Danko Stanisavljev. – Već tada mi je bilo magično uhvatiti neki momenat iz života samo jednim klikom. Kasnije su se pojavili digitalni foto-aparati, te sam se malo igrao i njima. Kada sam negde putovao s prijateljima, voleo sam da mi foto-aparat uvek bude pri ruci, da bih ovekovečio te trenutke. Kasnije me taj osećaj malo popustio, završio sam srednju školu za veterinara i krenuo na studije veterine. Trebalo mi je deset godina da shvatim da to nije za mene. Fotografija mi je ljubav, i to sam ponovo uvideo kada sam imao težak period na poslu. Pre oko godinu, stres je postao prevelik i počeo je da me guši. Tražio sam neki izduvni ventil i spas da se sklonim od toga, a našao sam ga upravo u fotografiji. To je nešto što mi najviše prija, u čemu uživam tokom svakog procesa stvaranja.

Kako kaže, nikad nije kasno za ostvarenje svojih snova te, iako je nedavno napunio 35 godina, želeo je ponovo da nauči što više o fotografiji. Nabavio je gomilu knjiga koje mu otkrivaju deo same tehničke strane funkcionisanja aparata, trenutak nastanka fotografije pa sve do složenijih objašnjenja kreativnije kompozicije, kombinacije boja, svetla i slično.

– Imam još dosta toga da naučim – iskren je naš sagovornik. – U jednoj knjizi sam našao izjavu profesora koji predaje fotografiju, a rekao je: da se on pita, svi njegovi studenti bi morali jednu godinu da imaju samo mehanički, analogni foto-aparat i jedan objektiv. To mi je bilo interesantno i pomisilio sam: zašto da ne? Tako sam se više posvetio stvaranju analogne crno-bele fotografije, iako uz to radim i digitalnu varijantu. Ima nešto u filmu, nešto posebno što lično ne znam kako bih mogao da izrazim rečima. Suština fotografije je uhvatiti pravo svetlo, a u crno-beloj fotografiji do izražaja dolazi odnos svetla i mraka, kao i subjekta i pozadine, dolaze do izražaja oblici i teksture, nema tog preteranog šarenila...

Kako je objasnio Danko, kada radi s crno-belim filmom, prva ekspozicija u foto-aparatu je prvi deo, kod razvijanja može dodatno da utiče na poboljšanje slike, dok je štampa treći deo, koji sada radi digitalnim procesom. Da poseduje klasičnu analognu mračnu komoru, imao bi mogućnost da uradi i treću fazu, kroz koju se utiče na izgled fotke i način na koji će se ona prikazati.

– Ceo taj proces mi je fascinatan i izazovan – kaže mladi umetnik. – U kućnim uslovima imam svu opremu koja mi treba za razvijanje filmova, od hemikalija, poput razvijača i fiksera do dozne za razvijanje, u koju se stavlja film i namotava na kalem. Imam i crnu vreću, koja predstavlja mini mračnu komoru, i u njoj razvučem film. Taj prvi deo mora biti mračan jer je film osetljiv na svetlo. Posle toga, ostatak procesa radim i u kupatilu na svetlu jer je u dozni film siguran za dalji proces razvijanja. Još uvek postoje recepti za razvijanje filmova gde je bitno ukombinovati koncentraciju razvijača, temperaturu i vreme potrebno za razvijanje.

Po njegovim rečima, razvijanje standardnog filma od 24 slike će zavisiti od samog filma i temperature, ali u proseku taj proces traje od sedam do 15 minuta. Nakon toga se film suši nekoliko sati i na kraju skenira.

Budući san mu je foto-udruženje

Kako nam otkriva umetnik Danko Stanisavljev, u budućnosti mu je želja da učestvuje na izložbama i tako pokaže ljudima svoje radove, te ih uveri da i crno-bela fotografija ima svoje čari. Razmišlja o tome da s nekoliko prijatelja koji dele istu ljubav prema toj profesiji otvori foto-klub ili udruženje, preko kojeg bi upoznavali ljude s analognom fotografijom. Ideja je da realizuju i radionice za zainteresovane koji žele da se oprobaju u stvaranju umetnosti ili pak nauče da prave takve fotografije. Takođe bi pružali pomoć u razvijanju crno-belih filmova jer iz sopstvenog iskustva zna koliko je to skupa i nepristupačna usluga, s obzirom na to da u našoj zemlji retko ko to danas još radi. 

 – Krenuo sam sam da razvijam filmove jer sam u jednom trenutku shvatio da mi se više isplati da kupim svoju osnovnu opremu nego da nosim filmove da mi ih neko drugi razvija – kaže Danko. – Jednostavno, retko ko radi tu vrstu usluge, stoga je cena velika. Izučio sam se kako da kontrolišem taj proces od početka do samog kraja. Najviše me privlači fotkanje prirode, ali ona je manje zahtevna od, recimo, ulične fotografije, koju takođe savladavam. Te fotografije je mnogo teže napraviti jer morate biti potpuno koncentrisani i imati stečeno iskustvo. Morate u suštini da predvidite taj momenat i probate da ga uhvatite, a nekada sitnica, poput zaboravljanja navijanja filma, može upropastiti ceo koncept. Ima tu dosta izazova.

Danko opremu nabavlja u Beogradu, u nekoliko radnji koje prodaju filmove. Postoje i strani sajtovi, te iz Berlina nabavlja hemikalije, filmove i ostalu opremu koja mu je neophodna, poput menzura, boca i sličnog.       

        I. Bakmaz