Neophodno unaprediti dečje programe

medija na razvoj dece, koliko dete treba da gleda televiziju, a da to nije štetno za njegov razvoj.

– Da bismo razumeli uticaj medija, moramo da se osvrnemo na to koliko smo mi dobri uzori, koliko mi odrasli na pravi način koristimo medije i zbog toga prekidamo interakcije sa svojim detetom – rekla je na nedavnoj tribini „Mediji u odrastanju deteta“ defektolog-logoped Marina Koprivica. – Danas je televizija dominantan medij i kod nas i u razvijenim zemljama. Po anketi Republičkog zavoda za statistiku iz septembra 2011. godine, čak 98,9 odsto domaćinstava u Srbiji ima TV.

Istraživanja kažu da 40 odsto tromesečnih beba u Severnoj Americi redovno gleda TV, DVD ili video nešto manje od sata dnevno, 90 odsto dece od dve godine redovno gleda TV prosečno sat i po. Od dve do šest godina, optimalno vreme gledanja je od sat i po do dva i po, dok deca mlađeg školskog uzrasta u proseku provode ispred TV ekrana oko tri i po sata u Americi, a dva i po u Kanadi. Blagi pad se beleži kod dece u adolescentnom dobu – manje od dva sata, ali je važno istaći da u toku letnjeg i zimskog raspusta deca uglavnom provode vreme gledajući TV, i to je ubedljivo najdominantnija aktivnost.

– To su rezultati koji objedinjuju američku decu, ali vođena skromnom ličnom praksom i podacima koje dobijam od roditelja, prepoznaje se da je slično i kod naše dece – rekla je Marina Koprivica. – I kod nas deca veoma rano gledaju različite TV sadržaje, programe na kompjuteru za koje roditelji misle da su edukativni.

Mehanizam kojim televizija utiče na dete jeste učenje po modelu, što znači da deca gledaju, prate, posmatraju, imitiraju, ponavljaju i usvajaju nove modele ponašanja koji su videli na TV.

– Kada govorimo o uticaju TV-a, govorimo o simboličkom modeliranju jer na TV-u dete gleda simbol, a kada govorimo o direktnom modeliranju, onom kojem je dete uživo izloženo, prepoznaćemo da model ponašanja usvajaju pre svega od roditelja, a kasnije i od drugih osoba iz svoje okoline koji se učestalo pojavljuju – rekla je Marina Koprivica. – Bitno je istaći da deca lako obraćaju pažnju na sadržaje koji imaju muzičke songove, koje prati muzika i pokret, te lako i zadržavaju pažnju na njima. Stoga, TV-a može imati dobar uticaj ako obezbedimo kvalitetne sadržaje u vidu dečjih emisija koje nude poželjne oblike ponašanja, podstiču razvoj kooperativnosti, saradnje i empatičnosti kod dece.

Uticaj TV-a na razvoj govora i jezika, po istraživanjima, može biti dobar, ali isto tako i loš, a zavisiće direktno od toga šta deca najviše gledaju i čemu posvećuju pažnju. Televizijski kritičari kažu da televizija loše utiče na razvoj govora i jezika jer je lingvistički siromašna.

Istraživanja pokazuju da 80 odsto dece sama biraju šta će gledati, 70 odsto roditelja ne bira detetu šta će gledati, ali prati šta gledaju i samo trećina ne zna ni šta dete gleda. Deca čiji roditelji imaju visoku stručnu spremu manje gledaju TV od one roditelja s nižom stručnom spremom. Najslabija tačka dečjih TV programa je vaspitno-obrazovni program, gde je dosta repriznih sadržaja.

Zaključak je da je potrebno bitno unaprediti dečje programe u Srbiji u pravcu toga da budu savremeniji, interaktivniji, parcipativniji,  inkluzivniji i sa što većom učestalošću domaće produkcije. Važno je i da nudimo deci sadržaje koji su u skladu s našim socio-kulturnim kontekstom i koje govore o našoj deci i da ih izlažemo pre svega našem jeziku. Briga roditelja, kada govorimo o uticaju medija je da vode računa o vremenu koje dete provodi za računarom, kojim sadržajima se bavi, da mobilne telefone zamene nekom slikovnicom ili društvenom igrom ili razgovorom, jer nuđenje mobilnog telefona ima značajne posledice, poput zračenja.

I. Mikloši