Nenad Ćaćić - čovek od pera s dobrim namerama

živeti na tromeđi Limana, Adamovićevog naselja i Telepa. Novosadski je da od trenutka kada si izvadio indeks Univerziteta u Novom Sadu pa do danas, a prošlo je gotovo tri decenije, od geografskih odrednica lokacije na kojoj prebivaš, imaš samo delove istog grada. Novosadski je gledati na taj grad i ljude pozitivno, iako imaš mnogo argumenata da ga posmatraš u drugačijem svetlu. Novosadski je napisati više lepih reči o gradu u kom nisi rođen, za vreme u kome živiš u njemu, nego što će to za ceo život izgovoriti čovek kojem je Betanija prva životna polazna stanica. Novosadski je da te za Oktobarsku nagradu predlože i Novosađani i ini i da je, na kraju i dobiješ. Sve to, onako novosadski, u najkraćem opisuje ovogodišnjeg dobitnika Oktobarske nagrade Novog Sada, novinara agencije „Tanjug“ Nenada Ćaćića.

Lako je pisati i razgovarati sa osobom koju znate i o kojoj znate taman toliko da pitanja koja postavite budu dovitljiva i iznenađujuća za sagovornika, ali je mnogo teže pisati o kolegi koga poznajete dve decenije i jedete gorak novinarski hleb, ratujući sa vetrenjačama tolike godine. U slučaju Nenada Ćaćića, potrudiću se da, kao Sančo Pansa, asistiram Don Kihotu i budem što je moguće objektivniji, mada ovo nije samo njegova priča. Ovo je priča i o našoj profesiji, ali i novosadska, za sve one koji se osećaju Novosađanima.

- Služio sam vojsku u Puli 1987. godine i u decembru dobijem prekomandu u Novi Sad. Bio sam na Limanu 4 u mornarici i tada sam zaražen virusom novosadskim. Čim sam 1. septembra izašao iz kasarne, već 17-18. septembra sam ponovo bio u Novom Sadu da upišem Saobraćajni fakultet koji sam, nakon poduže pauze zbog novinarskih obaveza, završio pre mesec dana – kaže kroz smeh Ćaćić, diplomirani saobraćajni inženjer, i novinar novosadski.

Kako navodi, od malih nogu znao je šta će biti i otud i toliko njegovo trajanje u novinarstvu, jer nikada nije u svom životnom pozivu tražio alternativu.

- Uvek sam znao da ću biti novinar, odnosno da ništa drugo neću u životu raditi izuzev biti novinar. Od osnovne škole, pa nadalje, jedini odgovor mi je bio kada me pitaju šta ćeš biti, da ću biti novinar. Svako od mojih vršnjaka je menjao raspoloženje iz godine u godinu. Neko je hteo da bude pilot, neko doktor, a ja sam stalno govorio da ću biti novinar. I eto, ta velika želja mi se ostvarila – priseća se Ćaćić.

Prve novinarske korake napravio je u studentskom „Indeksu“1993. ili 1994. godine, ali to mu je  bila više prilika da mu se ispune dečački snovi i ostane neki materijalni dokaz da je nešto pisao. Ali mu se sreća osmehnula kada je ušao u svet sportskog novinarstva u tadašnjem mesečniku „NS sport plus“.

- Imao sam sreću da sam prve korake u novinarstvu napravio sa, po meni, najvećim ljudima iz sveta novinarstva u Novom Sadu u jednom fantastičnom listu koji je izlazio jednom mesečno – „NS sport plus“. To je bila priča koju je vodila Sportska asocijacija Novog Sada. Sećam se da je Slobodan Krneta bio sekretar i svi novosadski novinari od imena u sportskom novinarstvu su radili u njemu. To je  bila jedna praktična škola novinarstva za mlade novinare, zato što je posle svakog broja bio redakcijski sastanak, gde su članovi redakcije komentarisali svaki tekst u novinama i šta misle o njemu. I naravno, tu je bilo „čerečenja“ i „kasapljenja“ sa kritikama, ali to je u stvari najbolja škola, jer slušaš iskusne novinarske vukove kako se radi i primenjuješ te savete u svom radu. Kada vam uzme tekst na analizu deset ljudi na koje ste gledali kao na idole i veličine u novinarstvu i govore vam gde si pogrešio i šta bi oni uradili da su na tvom mestu, moraš da naučiš. Kada ti pet puta ponove, šesti put znaš i sam da to uradiš na pravi način – priča Nenad.

Svoju karijeru sportskog novinara nastavio je da gradi na „Radiju 021“, na 13. spratu Radničkog univerziteta, a zatim promenio kabinu, ali ne i sprat i nastavio posao u „Glasu javnosti“. Tamo je bio od početka do kraja tog lista, ostavši kao poslednji Mohikanac da radi posao za koji platu nije primao mesecima. Jedino što ga je u tom poslu vodilo bila je strast prema novinarskom pozivu, jer od toga ništa više nije imao, sem da stavlja potpis pod tekstove.

- Iako se ne može reći da se novinarski zanat može naučiti, jer to je neprekidan proces, može se reći da sam u „Glasu javnosti“ zaista ispekao zanat. Tamo sam, silom prilika, počeo da pratim i politiku i društvene teme. Uvek sam negovao dobar odnos sa kolegama i pomagali su mi dok nisam napravio neke kontakte, jer su kontakti potencijalnih sagovornika izuzetno važni, a u „Tanjug“ kad sam prešao, sve druge teme su mi postale prioritetne, a sport je ostao sa strane. Mislim da je sport nepravedno zapostavljen u većini medija, jer mnogo manji politički događaji se prate maksimalno, a neki izuzetno veliki sportski mogu, a ne moraju. Nije to baš u redu – napominje Ćaćić.

Od prelaska u agenciju „Tanjug“ praktično nije bilo ni jednog značajnijeg događaja u Novom Sadu sa koga nije otišla informacija u Tanjugov servis uz potpis Nenada Ćaćića. Upravo organizatori nekoliko manifestacija u našem gradu predložili su ga za ovogodišnju Oktobarsku nagradu.

- Kada sam saznao da ću biti izabran za dobitnika Oktobarske nagrade, shvatio sam da je to baš novosadski i to u onom maniru „šta je novosadski“. Jer novosadski je da ja koji nisam rođen u Novom Sadu dobijem Oktobarsku nagradu. To pokazuje širinu ovog grada. Druga stvar koja mi je pala na pamet jeste da li sam to zaslužio? Nakon razgovora sa svojim najbližima došao sam do zaključka da broj ljudi koji me zvao da mi čestita i imena tih ljudi govore mi da nagrada baš i nije otišla u pogrešne ruke – kaže naš sagovornik.

Za Oktobarsku nagradu predložili su ga Nataša Budisavljević iz Udruženja „Interfest“, Dušan Kovačević iz „Egzita“ i Dragan Vukotić iz Eko-centra „Vodomar 05“ koji je organizator „Bin festa“. Komisija za dodelu nagrada Skupštine grada, a zatim i odbornici gradskog parlamenta izglasali su Ćaćića za ovo prestižno gradsko priznanje. 

- Siguran sam da je bilo dosta ljudi koji su, ako ne više, ono bar koliko i ja zaslužili tu nagradu. Ali mislim da su, pre svega, moji predlagači imali na umu da ta nagrada, između ostalog, ide i novinarskoj branši. I ja zaista mislim da je to, pre svega, nagrada za novinarsku struku, a onda i parsonalno za mene – naglašava Nenad Ćaćić.

On navodi da i dalje, gotovo tri decenije u novinarstvu, nema problem sa entuzijazmom i da mu najviše znači kada shvati da je nekim tekstom uspeo da pomogne nekome ili prenese dobru vest.

- U današnje vreme novih tehnologija kada možeš da saznaš šta je na bioskopskom repertoaru u nekom selu u Kini, mnogo je bitna namera kako ćeš informaciju preneti. Jer ti svaku informaciju možeš dobiti, ali je odnos tvoj prema toj informaciji mnogo važan. Svaka stvar može da se predstavi na različite načine i lični odnos autora teksta prema bio kom događaju odlučuje kako će taj događaj biti i predstavljen. Mislim da sam u tom smislu uvek bio dobronameran – zaključuje Nenad Ćaćić.

Aleksandar Savanović

Sa „Dnevnikovcima“ gradio karijeru

Iako nikada nije radio u „Dnevniku“, kako kaže, urednici i novinari tog lista značajno su uticali na njegovu karijeru i napredovanje u novinarskom poslu.

- Za moje ozbiljno bavljenje novinarstvom, na moje veliko zadovoljstvo, zaslužan je čovek iz „Dnevnika“ i aktuelni urednik sportske rubrike Branislav Punoševac. On me je i preporučio ljudima u „NS sport plusu“ da počnem da radim za njih. Jer trebalo je da počnem da radim u „Dnevniku“, nešto se iskomplikovalo, pa se Punoševac angažovao da postanem deo redakcije tog sportskog lista. Takođe, dva čoveka koja su isto važna u mojoj karijeri su i Miroslav Stajić i Miško Lazović. Sa njima sam radio u „Glasu javnosti“. Stajić me svojim primerom naučio neverovatnoj posvećenosti. Ko me zna, zna da zaista mnogo radim i to mi nikada nije bio problem. Lazović mi je pokazao kako se studiozno prilazi nekim tekstovima i temama koje danas, na žalost, retko radimo zbog nedostatka ljudi i vremena da se rade takozvani „sporovozni tekstovi“ - navodi Ćaćić.