Nema više „čistih” zanimanja

Međutim, reč stručnjaka je da profesionalnu orijentaciju treba početi od najranijeg školskog uzrasta, dok ponuđeni testovi i intervju koji sledi daju nedovoljan uvid u učeničke želje i sposobnosti.

Kao dugogodišnji psiholog u OŠ „Jovan Popović”, Branko Rodić nastojao je da se manje bavi time kojim putem bi đak trebalo da ide, a više kontraindikacijama iliti upozorenjima na šta nikako ne bi trebalo da se usmeri.

– Mlad čovek, da li zbog puberteta ili uticaja roditelja, među kojima svaka majka misli da su guščići labudovi, ima iluziju, to jest zašećerenu sliku, da može sve, a da je samo pitanje hoće li to prihvatiti i uložiti dovoljno energije – kaže Rodić. – Nažalost, takva postavka nije tačna jer postoje prirodne razlike u intelektualnim kapacitetima, osobinama ličnosti i setovima sposobnosti i interesovanja, s jedne strane, upisne politike srednjih škola, s druge, i objektivnih potreba društva, s treće strane.

Kako smatra, obrazovni sistem trebalo bi da bude što konkretniji, da teži tematskom planiranju u školama, te da reforme ne sprovodi naprečac.

– Ukoliko je ideja da se uz konkretni rad nešto i uči, onda je sva prilika da će dualno obrazovanje biti logična stepenica, ali ono će imati smisla jedino ako učenik vidi da to što bi radio ima prođu – dodaje on. – Priča o dobrom obućaru ili nekom drugom zanatliji priča je iz našeg komšiluka, gde samo usamljeni primeri dokazuju uspeh. Nicanje i nestajanje takvih delatnika potvrđuje da se samo aklamativno dešavaju nekakve subvencije kao podsticaji, dok, s druge strane, postoje ogromni koncerni koji su sve stvari pojeftinili i doveli do nivoa da je pojedinac nekonkurentan.

Mnogi roditelji i njihova deca vide sport kao i te kako konkurentnu privrednu granu, pa se već u osnovnoj školi razmišlja o njemu kao još jednom vidu biznisa. Što se tiče škole u kojoj radi, ali i tog dela grada, primećuje da gotovo 90 odsto mladih ljudi gravitira ka gimnazijama.

– Neko može da kaže kako su gimnazije zapravo odlaganje izbora budućeg poziva, uopštena difuzna priča koja donosi sve ili ne daje ništa, jedan veliki rizik. Međutim, činjenica je da su počele vrlo fleksibilno da se ponašaju, u pokušaju da se pretvore u nešto upotrebljivije nego što je samo sprema za akademske karijere, za koje, opet, nemate mesta u našoj zemlji, te su se pojavili bilingvalni, sportski, IT i drugi smerovi. Njihovi programi nisu više okoštali sistem fundamentalnih disciplina, bez ikakvog kontakta sa stvarnošću, već se poprilično uklapaju u savremenu podelu gde nema čistih poziva – dodaje naš sagovornik.

Važnu ulogu u profesionalnoj orijentaciji mogu odigrati i osobe iz neposrednog okruženja, tvrdi pedagog Snežana Golić iz Razvojnog centra „Faktor”.

– Kao što deci, u skladu s uzrastom, od najmlađih dana treba predočiti sva moguća zanimanja, tako ih kao starije valja motivisati da predstavnicima struke, s kojima će se susretati na porodičnim okupljanjima, postavljaju pitanja o profesijama koje ih interesuju – kaže Snežana Golić. – Iako je važno birati ljude koji su zadovoljni odabirom profesije, u tim neformalnim razgovorima može se reći i ono što možda nije podržavajuće za određenu struku, ali je realnost. Kroz to će deca moći da nauče velike lekcije i o ličnim zalaganjima, pečatu koji ostavljamo i sposobnostima da se snađemo u problemskoj situaciji. Osim toga, i kada je u pitanju isti poziv, razliku čine drugačija radna okruženja, koja su takođe prilika za poređenje i promišljanje. Kroz sve to će pronaći trenutak kada će primetiti da ih je određena profesija zainteresovala više, dok su u nekom razgovoru ostali, što se kaže, mrtvi hladni, i znaće da to nije za njih. A kada se taj izbor svede na tri-četiri područja rada, ukoliko roditelji imaju dovoljno kontakata i poznanstava, bilo bi sjajno da obezbede deci da čak odu na ta radna mesta jer se atmosfera određenih profesija prosto ne može prepričati.

Sam vaspitno-obrazovni sistem zna da bude dosta zastareo, sterilan, bez dovoljno prakse, a opšti predmeti u prvim godinama, koji se naizgled čine nepotrebni, mogu biti razlog za gubljenje motivacije, dodaje ona.

– Mnogo im je lakše ukoliko su obavili razgovor s nekim ko je prošao kroz sve to i upozorio ih da moraju sačekati trenutak dok se ne dođe do nečeg konkretnog vezanog za oblast koja ih zanima – kaže. – Pa i ako smo odabrali profesiju koja nam leži, izgledno je da ćemo se na tržištu rada sudariti s još dvesta kandidata s istom diplomom. U toj situaciji, veštine koje se postepeno stiču, a to su informatička pismenost, znanje stranih jezika, vozačka dozvola, volontiranje i drugo, biće naša prednost.

S obzirom na to da je dugo godina radio kao psiholog, Branko Rodić ističe da mnogi roditelji i njihova deca vide sport kao veoma konkurentnu privrednu granu. Zato nije retkost da se već u osnovnoj školi, i to na porodičnom nivou, razmišlja o sportu kao još jednom vidu biznisa. Naravno da su fudbal, košarka i tenis najatraktivniji i deci i roditeljima.

S. Milačić