NAŠI SUGRAĐANI MIRJANA TRIFUNOVIĆ Puzle su antistres – sedneš i isključiš se

Među pozitivnim primerima (ali ne u smislu pozitivnih na virus) je i Novosađanka Mirjana Trifunović koja je sve do tada, kao tvrdoglavi „horoskopski” bik, mislila da je isuviše živčana da bi se posvetila slaganju puzli (pužle), da bi se neočekivano desio preokret koji je umnogome uticao na njen dalji život.

– Kad je krenula izolacija, onda smo se skupili na Mišeluku kod moje kume Bube koja je imala neku puzlu podvodnog sveta od 2.000 komada – počinje svoju priču naša sugrađanka Mirjana. – To je totalni zen! Sedneš, isključiš se i mir. Ko ne slaže puzle ne zna šta valja...

Kako je tada u društvu složila prvu puzlu, tako se ohrabrena upustila u svet novog hobija, pa su tako mesečno nastajale i po tri nove slike. Kako kaže, za sada je složila više od 70 radova, što znači da je kroz njene prste prošlo bar 80.000 delića, budući da su neke puzle od 1.000, a neke i od više komada.

A da bi se neka slika složila potrebno je vreme, strpljenje, još malo vremena, dobro svetlo, odgovarajuća podloga, pa još slobodnog vremena, naočare, a nekad i lupa!

– Puzle slažem u spavaćoj sobi, tamo sam napravila prostor zbog svetlosti, pa mi je zgodno, ali onda sam odvojena od muža Srbe koji uglavnom sedi u dnevnoj, tako da ćemo praviti neko „ostrvo” za šta sam osmislila projekat, kako bismo bili zajedno. Kada sam radila sliku Sidneja na početku, a koji sam kasnije poklonila, bio je od 2.000 komada. Slika je bila velika i nezgodna, sve je nešto bilo roze, pa sam imala 17 kutija za odvajanje delova po oblicima i bojama. Cela kuća je bila zauzeta, na svim stolicama su bile te kutije, jer sam je slagala na trpezarijskom stolu – priča Mirjana, dok sedimo u dnevnoj sobi okruženi, razume se, njenim ranijim radovima koji su došli do svog rama i slobodnog parčeta zida.

Međutim, da biste stigli do stana naše sagovornice, prolazite kroz hodnih zgrade koji je ispunjen Mirjaninim složenim puzlama, i sve tako od prizemlja pa do četvrtog sprata. Tako da, činjenicu da ne postoji lift a da se treba uspentrati do njenog trećeg sprata, poprilično olakšava i osvežava prisustvo šarolikih pejzaža, kadrova svetskih gradova, seoca, mrtve prirode, pa svako ko nema kondicije ima valjan izgovor da na stepeništu malo-malo napravi pauzu i predahne.

Slagalice iz celog sveta kod Mirjane u Novom Sadu

Baš u vreme tokom korone nastala je i Fejbuk grupa „Puzzle” koja sada broji više od 2.500 članova. Osim što je taj virtuelni prostor idealan za povezivanje sa ljudima koji imaju slična interesovanja, odličan je i za razmene, poklanjanja i humanitarne akcije. Preko te grupe sam stupila u kontakt sa Tatjanom Vranić Vitez iz Beograda od koje sam dobila najkvalitetnije puzle. Ima još nekoliko njih s kojima se razmenjujem, među kojima je i Duško Nikolić od kog sam dobijala i na poklon, pa kad otvorim kutiju, prvo vidim slatkiše, a onda i puzle. Baš lep i drugarski gest – priča nam Mirjana Trifunović, koja dobija puzle i od kume iz Austrije, sestričine iz Nemačke, ali i muža Srbe koji ih neumorno nabavlja na Najlon pijaci.

– Kad sam najpre popunila sva mesta u stanu, pitala sam komšiluk da li bi im smetalo da okačim dvadesetak puzli u hodniku zgrade. Svi su se složili, pa sam ih krajem 2020. godine stavila. Sad ih već ima 27. Skoro na samom početku je došlo do krađe, i neću da grešim dušu, ali mislim da su krivi neki majstori koji su tada defilovali po zgradi. Sad koristim neku ekstremno jaku dvostranu lepljivu traku, pa moraš da čupaš sliku i da je pokidaš da bi je skinuo. Tada je nestala puzla Novog Sada, koja mi je bila draga jer sam je dobila od kume, kao i devojka sa zmajem koja je bila isto lepa slika. Nisam se nervirala, uzela sam druge, okačila ih i teramo dalje – priča nam sagovornica.

Što se tiče reakcije komšija, za sada su pozitivne, a neki se čak i nude da učestvuju u uramljivanju kako Mirjana ne bi imala dodatnih troškova. Ipak, ma koliko jedni podržavaju to što naša sugrađanka predano radi, uvek ima i onih kojima je suludo kačiti puzle u stanu kao slike.

– To je moj rad, moj hobi, ne predstavlja neku materijalnu ili umetničku vrednost, ali se meni sviđa i svaka ta puzla ima neku svoju priču koje se setim kad je pogledam – veli Mirjana, dodajući da još 20 kutija čeka na svojih „pet minuta” slaganja. – Meni je ovo suvo uživanje. Ima nekih puzli koje me nasekiraju, budem ubeđena da sam izgubila neki deo, pa nema usisavanja stana dok ne završim sa slaganjem, a onda ga ipak ugledam u kutiji!

Ma koliko da su puzle raj za živce, ipak su muka živa za kičmu i oči, naročito onima koji već imaju problema. Ali, krize za slaganjem nadmašuju svaki išijas...

– Ovo poredim sa tim da su naše babe heklale, ne zato što im je bila potrebna gomila miljea, nego jednostavno svi moramo da imamo momenat isključenja iz dnevnih obaveza i stresova. Neko gleda serije i filmove, neko igra igrice, neko čita knjige. Nije ovo samo hobi, nego je i „reset” mozga. Svako treba sebi da nađe nešto – zaključuje Mirjana Trifunović, kojoj prizori prirode najviše gode kad odluči da se „isključi” iz realnosti.

L. Radlovački