NASELJE BANGLADEŠ Uz graju dece muke se lakše prebrode

U 60 kuća živi oko 370 ljudi, a kako meštani kažu, glavni razlog tome je što su „devojčice narasle, pa se udaju i zatrudne”. I uz graju dece, nekako se i brojne muke lakše prebrode.

- Sad treba da dobijemo četiri-pet beba - navodi Dejan Sitaš, otac troje dece, koji nas je i dočekao po dolasku u njihov večno blatnjavi šor iz kog nemaju nameru da se sele. - Neki, možda, i imaju želju da odu, ali mislim da nikome ne bi odgovaralo da bude negde drugde, ovde smo rođeni i navikli na sve. Blizu nam je grad, a možemo i da držimo životinje...

Odista, ponekad je teško i razgovarati sa domaćinima jer i grlate guske i patke žele štogod da kažu, a ponosni petlovi ili ogromne crne svinje skrenu vam pažnju, te vam misli odlutaju za njima. A onda krenu pitanja - kako bi bilo da je sve izbetonirano, kako bi izgledalo kada bi svako svoje smeće bacio u kontejner, a ne pored njega, kako navesti meštane da se izbore za osnovne uslove za život ...

- Svi smo ovde sasvim slučajno, živimo od danas do sutra - objašnjava Andar Sitaš kog smo zatekli kako pokušava da isprazni septičku jamu. - Jao, ljudi moji... Preliva nam septička, pa crevo razvučemo tamo iza šupe u njive, tamo ne smeta nikome. Kad su nam radili vodu i struju, bilo je reči da će nam uraditi i septičku. Imamo 800 metara do glavne kanalizacije, mogu tamo da nas priključe! Svi oko nas su je dobili, a mi ništa...

Svi nam se žale kako je u Bangladešu prljavo i kako se ne održava, jer svako vodi „svoju politiku”, a ima i onih koji vole da prave kavgu, pa oni drugi ne žele da se petljaju s njima.

- Ja da budem predsednik?! Nema šanse! Pa da me sa svih strana maltretiraju. Nemam ja živaca za to - priča Andar i dodaje da ni sam ne zna kako je izdržao tu 30 godina. - Rođen sam u Veterniku. Moj otac je radio u nekadašnjem „Kabelu” i živeli smo u barakama gde je sad stadion. Kad je ’71. to sve izgorelo, prebacili su nas ovde. A na ovom mestu je trebalo da bude starački dom. Kad smo došli, još nije bilo ni struje ni vode. Inače je sad ovde “banja” živeti.

Slepa Kata voli školu i igru

U Bangladešu ima sve više dece, a među njima se ističe šestogodišnja Katarina, zvana Kata, koja ide u predškolsku u ŠOSO „Milan Petrović” jer je slepa. Koliko smo uspeli da primetimo, prava je tatina maza, a po svom naselju se vrlo slobodno i opušteno kreće. Obradovala nas je brzinskom recitacijom pesme „Zeko, zekane”, ali i priznanjem da joj jedan dečak Bogdan posebno izmami osmeh na lice. Voli da ide u školu i da se igra, ali joj je najzanimljivije da bude s društvom iz naselja u autu ispred kuće, a koji ne radi jer mu je „cikla ’amela”, kako nam je objasnio njen vršnjak Vlada.

Ponekad doslovce tu i jeste banja, jer čim napada više kiše, voda im se sliva u dvorišta, pa i u kuće. U tom slučaju se prepuste na milost i nemilost situaciji i samo podignu stvari koje se daju sačuvati. A dok se nešto ne organizuje ili ne dođu neki donatori da pomognu i srede to naselje, Sitaš svako malo uplaćuje loto, igra bingo i ide u kladionice, pa možda nešto i „uleti”. Ipak je nada sve što ima.

Kuće u Bangladešu su, kako nam kažu, priključene na industrijsku struju, pa im nije jasno zašto mesečno dobijaju račun u visini i do 5.000 dinara. Naročito kad u okviru jednog domaćinstva jedino bojler i frižider svakodnevno kori­ste.

Puno smeća

Kako smo se uverili u Bangladešu ima mnogo razbacanog otpada, šuta, starih stavri... Meštanima je obećano da će iz JKP „Čistoća” doći na proleće da im počiste smeće. Nadaju se i da će im putevi biti, bar malo sređeni.

- Kad sam srušio staru i gradio novu kuću, u tom periodu sam uzimao struju od komšije, a meni je stigao račun od 70.000 dinara - priča nam Dejan Sitaš. - Žalio sam se i smanjili su mi na 35.000. Onda sam neko vreme dobijao račun od 500-600 dinara, pa ođednom opet 40.000. Sad sam ostao bez posla, ne radim, a treba da platim 50.000 struju. Ne plaćam, čekam da dođu da je isključe.

        L. Radlovački