NALIČJE STAROG NOVOG SADA Nestajali kao što kapi vode isparavaju na suncu

Sredina avgusta 1823. godine u Novom Sadu nije ni po čemu bila naročito posebna. Grad je živeo svojim uobičajenim ritmom, koji su verovatno jedino pomalo narušavali rojevi komaraca koji su, namnoženi kraj novosadskih mnogobrojnih baruština, već pri prvom sumraku dosađivali vrućinom iscrpljenim Novosađanima. Takvo je verovatno bilo i veče i noć između 13. i 14. avgusta. Osim jednog, uistinu neobičnog, uznemirujućeg detalja... Te noći, naime, bez traga će nestati pedesetogodišnja udovica Poleksija Petronijević. Poslednji put viđena je u sopstvenoj kući. Nakon večere otišla je na spavanje. Tako je svedočila Poleksijina služavka. Ujutru je nije bilo. Ni sledećeg dana. Ni sledećeg. Ni sledećeg. Poleksija Petronijević više nikada nije viđena.

Šta se dogodilo nikada se nije saznalo. Poleksija je, nakon smrti muža-trgovca živela prilično tiho i povučeno. Dece nije imala. Nikome se nije zamerila. Nikome ništa dugovala. Uopšte, sa malo je sveta i komunicirala. U njenoj kući nije bilo tragova nasilnog ulaska i sve je bilo na svom mestu. Uključujući i sve Poleksijine lične stvari, što je isključilo mogućnost da je žena planirano, iz ko zna kojih razloga, pod okriljem noći zauvek napustila svoj novosadski dom. O eventualnom samoubistvu nije moglo biti ni primisli. I ondašnja policija bila je pred teškim zadatkom. I za današnju, sa svim savremenim mogućnostima, ovakav bi nestanak, nepoveziv sa bilo kakvim vidljivim razlogom, bio krupan zalogaj. Za Poleksijom se tragalo. Ništa se nije saznalo. Vremenom se i prestalo. Poleksija Petronijević iščezla je u noći između 13. i 14. avgusta 1823. kao što kap vode ispari na suncu.

Nisu, međutim, svi negdašnji nestanci graždana novosadskih bili toliko misteriozni i za policiju nedokučivi, mada neki jesu, isprva, delovali tako... I ako sudbina nestalog nije bila sasvim izvesna, barem se, makar i otprilike pretpostavljala pozadina svega.  Takvi su recimo bili slučajevi povremenih nestanaka posetilaca nekih od ozloglašenih novosadskih krčmi, naročito u vremenu pre Bune i velikog bombardovanja grada 1849. Znalo se, recimo, da se u Turski han, najstariju novosadsku kafanu, može ući i u tu zauvek ostati. U Hanu su se, biće, kockarski dugovi i drugi sukobi neretko vrlo skupo plaćali. Glavom.

Pretpostavljalo se da su pojedini gosti Hana, oni koji iz njega nikada nisu izašli, u podrumu kafane ubijeni i tu na brzinu i pod okriljem noći sahranjeni. Za takve tvrdnje u ono vreme nije bilo valjanih dokaza, ali je činjenica da je docnije na mestu negdašnjeg Turskog hana, tu gde se danas nalazi zdanje Matice srpske, u nekoliko navrata pronađen nemali broj ljudskih skeleta. To je potkrepilo priče koje su još u ona vremena – potkraj 18. i u prvoj polovini 19. veka bile neka vrsta urbane legende Novog Sada, kojom su objašnjavani nestanci sumnjivih posetilaca ove sumnjive gradske gostionice s prenoćištem. Izgleda – ponekad i večnim...

Poneki nestanak dobio je epilog, mada nije svaki bio i sudski... Takav je bio slučaj služavke Eve Tolmaši, koja je radila u kući direktora novosadskih osnovnih škola – u najmanju ruku kontroverznog Gavrila Bajčevića. Bajčević je bio veoma zao čovek. U više navrata se to pokazivalo, ali je nekako uvek uspevao da se izvuče bez kazne, pa čak i minimalne... Jednom je Bajčević u školi pred svima mladom učitelju motkom razbio glavu, nekoliko žena ga je optuživalo za silovanje, svoju je suprugu krvnički tukao... Pa, ipak – nestanak (i pronalazak) Eve Tolmaši 1841. godine biće najgori od svih prethodnih Bajčevićevih postupaka, svrstavajući ga u red ubica. Nekoliko dana pre nestanka mlade služavke, zbog nekakvog sitnog sukoba, Bajčević će pred svedocima toliko pretući nesrećnu devojku da je ona nakon batina jedva stajala na nogama. Kao ni za svoje prethodne izgrede, ni za ovaj – neće odgovarati.

Nekoliko dana kasnije Eva je netragom nestala. Potpuno opravdana sumnja za njen nestanak pala je na Gavrila Bajčevića koji je, naravno, tvrdio da o nestanku svoje služavke ne zna baš ništa. Potraga je trajala nekoliko dana, da bi na kraju bio pronađen Evin unakažen leš. Gavrilo Bajčević je uhapšen i okrivljen za njeno ubistvo... Pa, ipak, desilo se nekoliko stvari koje se teško mogu objasniti. Da li su u pitanju bile Bajčevićeve veze ili aljkavost policije – teško je zaključiti iz današnje perspektive.

Tek, njegova kuća nije pretresena, a on je još uspeo i da izdejstvuje da kraj istrage ne čeka u zatvoru, već u svom domu – u nekoj vrsti kućnog pritvora. Epilog ovog slučaja bio je šokantan, kao uostalom i većina postupaka Gavrila Bajčevića. Krajem avgusta 1843. godine on je u nedostatku dokaza oslobođen optužbe za ubistvo Eve Tolmaši. Jedino što je ovim slučajem izgubio bila je – služba. Vlasti su konačno priznale da takav čovek ne zaslužuje poziciju direktora novosadskih osnovnih škola! No, ipak se na tome cela priča nije završila. Nekoliko godina kasnije, Gavrilo Bajčević pronađen je zadavljen u svojoj kući. Njegovo ubistvo ostalo je nerešeno...

Miroslav Stajić