Nadaleko čuveni Rizini sladoledi u Futogu

Četiri generacije smenjuju se unutar lokala crvene fasade, te je otac sadašnjeg vlasnika Nijata Redžepa, Riza, po kome je poslastičarnica dobila nezvaničan, ali popularniji naziv, sada u penziji i vreme mahom provodi ispred lokala, sedeći na svojoj stolici i razgovarajući s Futožanima o ljudima, zimama kada je Dunav „ledio” i nekadašnjem izgledu Futoga.

– Moj stric je prvi počeo da prodaje sladoled 1948. godine, a zatim je otac nakon završene škole, 1952. godine preuzeo posao – kazao je Nijat Redžep. – Mi smo privatni lokal koji se najduže nalazi u Futogu, i nikada nije prestao da radi.

Tradicija te poslastičarnice je duga, te porodični biznis porodice Redžep traje nešto više od sedam decenija. Sladoled je omiljen među mališanima, a posebni specijalitet je takozvano plavo nebo, dok stariji pamte „Zvezdu” iz vremena kada su bili mladi i tu dolazili na prve sastanke, od kojih su se mnogi pretvorili u duge, srećne brakove i veze. 

O čuvenosti poslastičarnice svoje porodice vlasnik Nijat govori skromno. Osim što nema Futožanina koji ne zna za sladoled „Kod Rize”, za poslastičarnicu se čulo i u susednim Begeču, Veterniku, a ukus „Rizinih” sladoleda nije stran ni Novosađanima.

– Svojevremeno sam sladoled prodavao s bicikla, dok nisam otišao u vojsku 1985. godine – kazao je Nijat Redžep. – Tada sam upoznao cele porodice – mame, očeve, decu, bake i unuke, sve sam znao po imenu i prezimenu, a znao sam i ko gde živi.

Novije generacije slabo su poznate Nijatu, koji je kazao da su godine učinile svoje te, iako prepoznaje lica, teško ih spaja s imenima, mada se još uvek seća svoje generacije i njihovih domova.

Sladoled se nekada pakovao u metalnu kutiju – termos i stavljao na bicikl, te bi se u vožnji vikalo „Sladoled!” i zvonilo, nakon čega su deca istrčavala iz kuća. Po sećanjima starijih meštana, mališani i roditelji pamtili su kuda i kada tačno sladoledžija prolazi, pa bi ga spremno dočekivali na ulici da kupe sladoled, koji je nekada koštao pet dinara.

– Pandemija nam je dosta naškodila poslu, pa smo na početku sezone, kada su ljudi najželjniji sladoleda, imali malo posetilaca, uglavnom zbog policijskog časa – objasnio je Nijat. – Uprkos tome, nisam otpuštao radnike, a nadam se da će nam ovo toplo leto nadoknaditi sve što smo izgubili.

Nekada su Nijatov stric i otac kuvali mleko, a zatim sladoled mutili ručno, dok se sada, po njegovim rečima, iako je napredak tehnologije omogućio jednostavniju, kraću i manje zahtevnu pripremu omiljene hladne poslastice, sladoledu i dalje posvećuje najviše pažnje, te je on uvek svež i napravljen s ljubavlju, a o njegovom kvalitetu najviše govore zadovoljni meštani i duga tradicija.

D. Andulajević