Na Avijatičarskom naselju uspavljuju žabe, a bude petlovi

Ime je dobilo po prvim stanovnicima – osoblju zaposlenom na aerodromu „Jugovićevo”, izgrađenom pre Prvog svetskog rata, a kasnije pretvorenom u kasarnu „Majevica”.

U formi socijalnog stanovanja, do pruge su podignute najstarije zgrade tog kraja, koje su imale čak i za to vreme neuobičajeno arhitektonsko rešenje sa spoljnim mokrim čvorom i toaletima, te ekstremno malom kvadraturom stanova. Kasnije su, međutim, adaptirane i prilagođene modernom načinu života, te se i danas koriste. Po uzoru na tipske kućice s malim dvorištima, prekoputa sadašnje benzinske pumpe sagrađeno je eksperimentalno naselje, koje čine objekti u nizu u vlasništvu stanara, s dvorištima koja bi po planu, kao javne površine, uređivao grad. No, ta komunalna obaveza nikad nije ispunjena pa ima smisla što su stanovnici s vremenom prisvojili to parče zelenila i što su nikle ograde.

– Izgradnja premis-naselja, gde mi živimo, počela je sedamdesetih godina prošlog veka – kaže bračni par arhitekata Ana i Žolt Ivanovič. – Kuće u nizu od gotovih panela gradio je „Neimar”, a dodeljivane su uglavnom umetnicima različitih profila, radnicima „Naftagasa”, „Novkabela” i policiji. Tu su živeli političar Boško Vrebalov, pesnik Mika Antić, književnik Rade Obrenović, balerina Ivanka Lukateli, kompozitor Rudolf Bruči, harmonikaš Mića Janković, prvak Srpskog narodnog pozorišta tenor Slavoljub Kocić, glumac Aleksandar Đorđević i mnogi drugi. Većina stanovnika živi tu tridesetak godina i svi se poznaju. Za nas je to najlepše naselje u gradu, prvo zato što nam je ostatak Novog Sada nadohvat ruke, a opet imamo svoj mir. Uspavljuju nas žabe, a bude petlovi. Još uvek nam u dvorište dolaze ježevi, barske kornjače, pa i zmije, što znači da je eko-sistem nenarušen.

Iako je zamišljeno kao identičan niz spojenih kuća, premis-naselje se, bez kontrole Grada, s vremenom i „nadahnućem” svojih stanara menjalo te je tako dobijalo različite krovne pokrivače, fasade, ograde, prozore... Tretirano kao jedinstvena skupština stanara, ono je u startu imalo još jednu pravnu falinku, a to su dvorišta u vlasništvu Grada.

– Stojimo u pat-poziciji jer niko od nadležnih ne vidi interes u tome. Grad bi morao da nam proda dvorišta koja koristimo, a mi bismo mogli da tražimo nadoknadu za 30 godina održavanja javne površine – dodaju Ivanoviči. – Velik problem je vezan i za to što nemamo gde s baštenskim otpadom.

Naši sagovornici se sećaju da su kućama u Ulici Boška Vrebalova svojevremeno dodeljivane nagrade za najlepše uređen vrt.

– Idući do škole i nazad, virili smo kroz ograde ne bismo li videli crvenu pločicu s počasnom titulom – dodaje Ana. – Žene su se bukvalno nadmetale koja će imati raskošniju baštu. I dan-danas, ko poštuje i voli kuću, njegovo je dvorište sređeno. Ne mora biti ništa posebno, bitno je da se vidi da je voljeno, da se održava.

Savremeno uređeni Bulevar Evrope sa šetalištem, dečjim igralištem, teretanom na otvorenom te terenima za boćanje i košarku oživeo je taj deo grada. On je omogućio i dobru povezanost s ostalim naseljima i auto-putem, kao jedino rešenje s obzirom na postojanje pruge. Međutim, napravljen je, kažu, velik propust jer raskrsnica nije projektovana prema njihovim potrebama pa vozači moraju da pređu i kilometar do kružnog toka da bi nastavili ka Novom naselju ili Limanima.

– Pre nego što je probijen Bulevar Evrope, na okretnici petice cvetao je kriminal. Dileri narkotika radili su uigrano i na početku jedinog pravca dolaska, Avijatičarske ulice, imali signalizera koji je javljao kad nailazi policija te nikako nisu mogli da ih uhvate – kažu, i dodaju da zbog toga i ne žale što nemaju nijedan kafić, koji bi bio potencijalno mesto okupljanja sumnjive ekipe, ali im, s druge strane, nedostaju prodavnice, pekare, mesare i trafike, budući da su najbliže na Detelinari.

Granica u vidu pruge nije samo otežala komunikaciju, najpre s Detelinarom, već je na neki način izolovala to isključivo stambeno naselje.

– Pruga je ostala samo zbog servisa vozova koji tuda prođu jednom u pet dana – kažu. – U vreme kad smo bili klinci, delili smo se na družinu s ove i one strane, gde smo odlazili u škole. Sad se to prenelo na priču o nama i Sajlovčanima, za koje smo mi „zgradaroši”.

Jedno od legendarnih mesta okupljanja svakako je „Musa”, koji legitimno pripada Detelinari, ali ga vole i pamte i stanovnici Avijatičarskog naselja. Nekad je to bila veća trafika, poput „Yafera” na Limanu, koja je prodavala kestenje, semenke, sladoled, alvu, kokice, bozu i limunadu. Sad je pretvorena u piljarnicu, koju drži treća generacija starog Muse, koga je i dan-danas elegantno odevenog moguće videti kako se šeta ulicama i svakoga pozdravlja.

– Tu je i najpoznatija pekara u kraju „Reško”, iz koje već 20-30 godina na izlet nosimo somune. Iza zamagljenih stakala, odakle dopire miris domaćeg peciva, nalaze se samo pult i police s veknama, ništa više i ne treba – kaže Ana. – Stanovnicima Avijatičarskog naselja, koji čuvaju seoski duh, dovoljno je malo hlada da bi napravili kutak za druženje. Tako i danas ispred dve radnjice lokalna ekipa boćaroša pijucka sedeći na starim foteljama koje, kad kiša pada, samo obrnu naglavačke i prekriju najlonom. Tako će ostati sve dok ne budu za bacanje. Mlađima je, posebno za sankanje, drago Bebino brdo, u stvari atomsko sklonište nazvano po samoposluzi koja je tu postojala.

Iza nove Ulice Alberta Ajnštajna nema ničeg sem nekoliko salaša, gde će u budućnosti, ako se ispoštuje plan, biti izgrađen sportski centar s parkom. Do tada, peščara s kanalom i čudnim rastinjem ostaje mesto sećanja na raznorazne dečje avanture.

S. Milačić

Foto: Branko Lučić